Koga smo od naših vladara voleli? Dakle, kako nam je prošao knez Mihailo? Voleli smo Milana – nismo. A Milan nam je doneo stajaću vojsku, doneo nam je sve: železnicu, pa smo mu govorili: „Zašto nam praviš prugu kad nam time uništavaš šljivike i zaprežna kola?“ Kada smo hteli da uvodimo struju, to je bio kraj Milanove i početak vladavine Aleksandra, njegovog sina, koga smo tako „junački“ ubili, zajedno sa njegovom ženom. I time smo se još i ponosili – govorili da smo je tukli 28 puta, da smo uspeli i drva da joj sečemo i sve drugo, dodajući i kiteći čak i ono što se u istoriji nije sasvim dogodilo, jer nam je valjda to bio dokaz koliko smo bili u pravu u svojoj mržnji prema nekome.

A bez njega danas ne bismo imali ni Hilandar. Neću da pričam sve o tome kako je 1896. godine postupio najmudrije – izvadio je dve kese dukata, platio Bugarima i vratio Hilandar u srpske ruke. Inače bi pripao manastiru Zograf.

A koliko smo voleli kralja Petra Prvog? Jedva smo čekali da mu vidimo leđa. Kralja Aleksandra smo „toliko voleli“ da mu još nismo dali ni ulicu u Beogradu. Iako ću ja, makar to bilo poslednje što ću uraditi, učiniti da kralj Aleksandar Ujedinitelj dobije ulicu u Beogradu. Naslušao sam se tih laži o kralju Aleksandru.

Danas u Beogradu imate dve ulice nazvane po njegovim atentatorima, ali nemate ulicu kralja Aleksandra. Imate Bulevar kralja Aleksandra – ali to je bulevar kralja Aleksandra Obrenovića, da se zna, da deca to znaju. Kralj Aleksandar Karađorđević nema ni bulevar ni ulicu u Beogradu.

Saslušajte sve do kraja. Kada su ga ubili, ubili su ga u Parizu. On je to negde i predosećao. Vodio je mali deo obezbeđenja, verovao Francuzima, verovao svima, ali se već u svom Trebinjskom govoru, i kada je isplovio iz Dubrovnika, negde pomirio sa sudbinom. Znao je da se kuje zavera u kojoj su učestvovali Italijani, ustaše hrvatske, Mađari, Bugari, engleska služba i mnogi drugi.

Komunisti su, podrazumeva se, sarađivali sa ustašama od početka na svemu tome. Sve je to on znao, sve te podatke je već imao. Naša služba u tom trenutku nije bila beznačajna.

Stiže u Francusku i tamo ga ubijaju. Ubija ga Vlado Černozemski, zvani Vlado Vozač, po nalogu i Pavelića, i Vanča Mihajlova, i svih drugih. Da vam ispričam samo o sudbini i o tome kako mi to danas tumačimo, i šta se posle toga zbivalo.

Ubijen je i Luj Bartu, teško je ranjen Žozef Žof. Jedino general Žozef Žof dobija adekvatnu pomoć. Luj Bartu je umro od rane u podlakticu zato što mu pomoć nije ukazana na vreme – iskrvario je.

Naravno, atentator je pucao iz mase, ubio ih je više, još dvoje ili troje je stradalo. A najveća sramota je ono što se zbivalo posle toga. Tek danas postoji neko poput mene ko sme o tome da govori i ko će učiniti sve da taj čovek dobije ulicu.

Ako se borio za to da svi Srbi žive u jednoj državi, koja se zvala Kraljevina SHS ili Jugoslavija, danas nam pričaju bajke kako nam je Žorž Klemanso nudio dokle da ide Velika Srbija. Ne postoji nijedan pisani dokaz za to. Nijedan. Postoji isto koliko i dokaza o postojanju kralja Tomislava.