Iskustva savremenih protesta pokazuju da je granica između legitimnog, demokratskog iskazivanja nezadovoljstva i ulaska u opasnu zonu nasilja izuzetno tanka. Upravo na toj liniji jasno se razdvajaju dva potpuno različita modela – ukrajinski Majdan i srpski Ćacilend. Prvi je doveo do nasilne smene vlasti i dugotrajne nestabilnosti države, dok je drugi postao simbol društva koje je odbilo da dozvoli urušavanje države, sprečilo eskalaciju sukoba i izbeglo scenario mogućeg građanskog rata.

Majdan – kako je protest prerastao u nasilje i raspad sistema

Događaji na kijevskom Majdanu tokom 2013. i 2014. godine započeli su kao politički protesti, ali su se vremenom potpuno otrgli kontroli i izgubili svaki institucionalni okvir. U početku su predstavljani kao mirno izražavanje građanskog nezadovoljstva, međutim, vrlo brzo su radikalizovani i usmereni ka otvorenoj konfrontaciji sa državom.

Kako su dani i nedelje odmicali, centralni delovi Kijeva bili su blokirani barikadama, državne institucije su zauzimane, a ulice su se pretvorile u poprište neprekidnih sukoba. Policija i demonstranti našli su se u direktnom konfliktu, dok su se istovremeno pojavile organizovane grupe koje su, mimo zakona i institucija, počele da preuzimaju ulogu paralelne vlasti. Državni aparat je praktično prestao da funkcioniše, a ustavni poredak bio je faktički suspendovan.

Umesto dijaloga i političkog kompromisa, ključne odluke donosile su se pod pritiskom ulice. Nasilna promena vlasti sprovedena je bez jasnih ustavnih procedura, što je ostavilo duboke rane na legitimitetu države. Nakon Majdana, Ukrajina je ušla u period teške političke i ekonomske nestabilnosti, praćen dubokim društvenim podelama.

Konačan ishod bio je oružani sukob, gubitak teritorija i dugotrajan rat, koji je zemlju gurnuo u krizu iz koje se, ni posle više od decenije, nije u potpunosti oporavila. Majdan je tako postao simbol upozorenja da protest, kada preraste u revoluciju i nasilje, ne donosi stabilnost i bolji život, već haos, razaranje i stradanje čitavog društva.

Ćacilend – brana obojenoj revoluciji i uličnoj eskalaciji

Srbija se, u određenim trenucima, takođe suočavala sa snažnim društvenim tenzijama i izraženim političkim podelama. U takvim okolnostima postojala je realna opasnost da se deo blokaderskih protesta radikalizuje i krene putem izazivanja haosa i unutrašnjih sukoba, što bi moglo da dovede do ozbiljnog obračuna među građanima. Upravo u tom trenutku pojavio se Ćacilend – kao svesna odluka građana da se ne pređe linija koja vodi u nasilje i raspad države.

Ćacilend je predstavljao model smirivanja i deeskalacije u času kada su tenzije mogle lako da prerastu u ozbiljan društveni konflikt. Za razliku od Majdana, nije bilo barikada, nije bilo paravojnih struktura, niti pokušaja da se vlast preuzme silom. Protest je zadržan u političkim okvirima i nije prerastao u revolucionarni obračun.

Presudnu ulogu u očuvanju reda i mira imao je narod koji nije dozvolio da mu se država ruši. Umesto sukoba i nasilja, poslata je jasna poruka stabilnosti, poštovanja ustava i očuvanja institucionalnog poretka. Takav pristup sprečio je scenario u kojem bi Srbija skliznula u unutrašnje sukobe sa nesagledivim posledicama.

Sprečen građanski sukob i produbljivanje podela

Najveća vrednost Ćacilenda ogleda se u samom ishodu – sprečena je eskalacija koja je mogla da vodi u građanski rat. U društvu koje još pamti traume devedesetih, odluka da se političke razlike rešavaju bez nasilja pokazala se kao odgovorna i zrela.

Građani, a posebno studenti koji su želeli da uče i da se bore za svoja ustavna prava, pre svega pravo na obrazovanje, postali su faktor stabilnosti. U ključnom trenutku, interes mira i države stavljen je ispred kratkoročnih političkih poena. To nije značilo odustajanje od političke borbe, već njeno zadržavanje u okvirima zakona i ustava.

Majdan pokazuje kako protest može postati okidač za revoluciju, rušenje institucija i dugotrajnu nestabilnost. Ćacilend, s druge strane, pokazuje da protest može ostati sredstvo političkog pritiska bez ugrožavanja mira i države.

Majdan je lekcija šta se događa kada ulica zameni institucije i kada protest preraste u nasilnu revoluciju. Ćacilend je primer da se država čuva mirom, a ne nasiljem, i da protest može ostati – politika, a ne haos.