Saopštenje predsednika Vlade Milojka Spajića, u kojem poručuje da „ucenjivački model saradnje neće biti dozvoljen nijednoj političkoj strukturi“ i da će se o „vitalnim interesima Crne Gore odlučivati isključivo u našoj zemlji“, na prvi pogled deluje odlučno i državnički. Međutim, Kako Pogled piše, iza te retorike krije se klasično političko izbegavanje suštine jednog legitimnog i odavno zrelog pitanja - statusa srpskog jezika u Crnoj Gori.

Spajić priznaje da je „potpuno razumljiva legitimna težnja najzastupljenije jezičke zajednice u Crnoj Gori da se pokrene pitanje statusa srpskog jezika“. Međutim, odmah potom to pitanje smešta u beskrajni institucionalni lavirint, uz poruku da je „mesto za pokretanje inicijative Skupština Crne Gore, uz uključivanje svih zainteresovanih aktera - društvenih, stručnih i akademskih činilaca“. Drugim rečima - razumemo vas, ali nećemo sada.

Time se ono što je suštinsko i jasno pretvara u proceduralno i neodređeno. Status srpskog jezika ne zahteva akademsku raspravu o njegovom postojanju, već političku odluku o njegovom priznanju. Sve ostalo je, u praksi, odlaganje.

Posebno je problematična Spajićeva formulacija da je „evropski put prioritet iznad svih ostalih“, što se u kontekstu ove teme neminovno čita kao upozorenje da bi insistiranje na srpskom jeziku moglo biti prepreka Evropi. Takva poruka nije samo netačna, već i opasna. Evropska unija ne traži od država da se odriču jezika većine svojih građana, već da poštuju identitetska prava i demokratsku volju Srba i ostalih građana.

Kada Spajić tvrdi da „sve značajne teme zaslužuju punu pažnju i odgovoran pristup“, ostaje nejasno zašto se onda pitanje srpskog jezika tretira kao nešto što mora čekati „Barometar 26“, široke konsultacije i neodređene procese, umesto da bude rešeno političkom voljom - brzo, jasno i bez dramatizacije.

Još je simptomatičnija njegova poruka da se ovo pitanje ne sme dovoditi u vezu sa drugim temama, jer navodno „kulturno-identitetska pitanja ne treba mešati sa civilizacijskim i ekološkim projektima“. Ali upravo vlast to čini - relativizuje identitetsko pitanje tako što ga gura u red „osetljivih tema“, koje se stalno odlažu kako ne bi narušile privid stabilnosti u Crnoj Gori.

Najproblematičniji deo saopštenja ostaje insistiranje na borbi protiv „ucena“. Kada se legitimna težnja većinske jezičke zajednice, odnosno Srba, implicitno stavlja u isti okvir sa „ucenjivačkim modelom saradnje“, tada se građani koji traže svoja prava svode na politički problem, a ne na nosioce suvereniteta.

Istina je jednostavna i mnogo prizemnija od Spajićeve retorike: status srpskog jezika nije Sizifov posao. To nije proces koji traje decenijama, niti pitanje koje može destabilizovati državu. To je pitanje koje se može rešiti u jednom političkom trenutku - aktom dobre volje. Nakon toga, sva ostala pitanja mogu se rešavati rasterećeno, bez moralnog balasta koji danas očigledno postoji.

Rešavanjem pitanja srpskog jezika država bi rešila moralno pitanje. Sve ostalo - evropski put, ekologija, infrastruktura - jesu važna, ali tehnička pitanja. Bez tog moralnog koraka, svaka priča o „odgovornom pristupu“, „vitalnim interesima“ i „odlučivanju u našoj zemlji“ ostaje samo fraza.

Izvor: Pogled/Miroslav Zavidović

Bonus video: