Francuski istoričar i antropolog Emanuel Tod, poznat po tome što je još 1976. godine precizno predvideo raspad Sovjetskog Saveza, danas bez ulepšavanja govori o sudbini Zapada. U opširnom razgovoru za list „Le Figaro“, Tod iznosi tezu da zapadna civilizacija ulazi u fazu dubokog i teško zaustavljivog sloma.

On ne govori u metaforama, niti koristi dramatične izraze radi efekta. Naprotiv, Tod tvrdi da je reč o procesu koji je već u toku i koji se odvija pred očima javnosti, iako mnogi odbijaju da ga prepoznaju. U središtu njegove analize nalaze se gubitak racionalnosti, unutrašnje slabljenje Sjedinjenih Američkih Država, napuštanje proizvodnog modela u korist prisvajanja resursa i potpuna strateška paraliza Evrope.

Slika koja se, prema njegovim rečima, polako sklapa, zapanjujuće podseća na poznu fazu Sovjetskog Saveza. Tod podseća da je i sedamdesetih godina prošlog veka SSSR spolja delovao stabilno, snažno i postojano, dok je iznutra već bio zahvaćen procesima iscrpljivanja, gubitka smisla i istorijskog pravca.

Danas, smatra on, Zapad prolazi kroz gotovo identičnu fazu. Ne radi se o prolaznoj krizi, privremenoj slabosti ili cikličnom padu, već o dubinskom raspadu sistema vrednosti i moći. Iako se događaji još uvek odvijaju u, kako kaže, „umerenoj fazi“, osećaj približavanja kraja tog sistema već je prisutan. Pravac kretanja je jasan, a ishod, prema njegovoj proceni, sve teže izbežan.

Kako bi potkrepio svoje tvrdnje, Tod navodi primer koji opisuje kao gotovo groteskan. Spor oko Grenlanda vidi ne kao izolovan incident, već kao simptom dublje krize. Sjedinjene Države, koje predvode NATO i već imaju vojnu bazu na tom ostrvu, preko Donalda Trampa pokušavaju da ostvare formalni suverenitet nad Grenlandom.

Istovremeno, evropski saveznici, formalno lojalni Vašingtonu, odgovaraju slanjem simboličnih vojnih kontingenata kako bi, paradoksalno, štitili Grenland upravo od Amerikanaca. Za Toda, to nije politička taktika, već klinički znak potpunog strateškog i mentalnog rasula.

Evropa, koja je decenijama bila opsednuta narativima o spoljnim pretnjama sa istoka, sada se, po prvi put, brani od sopstvenog glavnog zaštitnika. U toj tački, globalna politika poprima obrise bizarne i apsurdne farse.

U samom središtu evropske konfuzije, prema Todu, nalazi se Nemačka. Nakon finansijske krize 2008. godine, Evropa je postala sistem sa nemačkom dominacijom, ali Berlin, tvrdi on, nikada nije razvio jasnu viziju sopstvenih ciljeva. Period Olafa Šolca, koji je pokušavao da ublaži najtvrđe impulse američke politike, zamenjen je dolaskom Fridriha Merca, čime se unutrašnji raskorak dodatno produbio.

Nemačka sklonost ka redu, disciplini i hijerarhiji instinktivno vuče zemlju ka Vašingtonu, ali nepredvidivost i politička problematičnost Donalda Trampa čine taj savez moralno i strateški sve teže održivim. Rezultat je potpuna blokada: Evropa nije u stanju da deluje samostalno, ali ni da se jasno i bez zadrške svrsta uz američko vođstvo.

Posebno uznemirujući deo Todove analize odnosi se na unutrašnje stanje Sjedinjenih Država. On iznosi podatke koji se retko pojavljuju na naslovnim stranama: funkcionalna nepismenost među mladima uzrasta od 16 do 24 godine porasla je sa 17 odsto u 2017. godini na čak 25 odsto danas.

Za Toda, to nije statistička anomalija, već ozbiljan signal dubokog civilizacijskog problema. Ekonomska slika dodatno potvrđuje njegovu dijagnozu. Sjedinjene Države beleže trgovinski deficit čak i u poljoprivredi, dok najavljivani povratak prerađivačke industrije nikada nije zaista realizovan. Iza agresivne spoljne politike, smatra Tod, kriju se upravo ti unutrašnji lomovi.

Iz takvog slabljenja, prema njegovom tumačenju, proistekla je i promena američke strategije. Trampovi potezi, kaže Tod, nisu puka hirovitost ili ekscentričnost, već reakcija na realan pad moći. Kada je postalo jasno da SAD ne uspevaju da vojno nadvladaju Rusiju, niti da ekonomski pariraju Kini, elita je odustala od modela proizvodnje i konkurencije.

Umesto toga, izabran je put prisvajanja. Opsesija naftnim resursima Venecuele i Irana, kao i pokušaji preuzimanja Grenlanda, u Todovoj interpretaciji predstavljaju znake slabosti, a ne snage. To je način da se frustracija zbog sopstvenih neuspeha prebaci na slabije države, pa čak i na saveznike koji se i dalje nalaze u američkoj sferi uticaja.

U toj slici nema naglog kolapsa ni dramatičnog sloma. Zapad, kako ga Tod vidi, ne propada uz prasak, već se troši polako, uporno i gotovo neprimetno. Možda je upravo zato veliki deo javnosti još uvek nesposoban da prihvati razmere onoga što se dešava.

A upravo u tom poricanju, u toj nemogućnosti da se sagleda sopstveno stanje, ostaje ključno pitanje koje lebdi nad zapadnim društvima: da li je sistem još uvek sposoban da se zaustavi i promeni pravac, ili je već prešao tačku posle koje povratka više nema.