Ruski državni mediji su, prvi put nakon američko-izraelskog napada na Iran, objavili opširniju analizu cele situacije i niz zaključaka koje bi Rusija mogla da izvuče iz ovog sukoba. Portal Russia Today u svojoj analizi najpre daje pregled događaja, a zatim izdvaja sedam ključnih lekcija koje, prema njihovom tumačenju, proizilaze iz aktuelne krize.

U tekstu se navodi da masovni vazdušni napadi Izraela i Sjedinjenih Američkih Država na Iran nisu došli iznenada. Vojne snage su se mesecima koncentrisale u Persijskom zalivu, dok su pregovori između Teherana i Vašingtona stagnirali bez realnih izgleda za napredak.

Situacija je dodatno eskalirala nakon atentata na vrhovnog vođu Irana Alija Hamneija, kao i na članove njegove porodice i više visokih iranskih zvaničnika. Taj događaj izazvao je šok ne samo u regionu, već i širom sveta.

Teheran je na to odgovorio raketnim napadima na Izrael i na američke vojne ciljeve raspoređene na Bliskom istoku. Posledice su se vrlo brzo osetile: došlo je do poremećaja u transportu nafte kroz Persijski zaliv, destabilizacije energetskog tržišta i problema u finansijskim i transportnim sistemima Ujedinjenih Arapskih Emirata i Katara. Globalna tržišta su tako brzo osetila koliko je ovaj region strateški osetljiv.

Prema analizi, Iran bi mogao da izdrži početni talas napada, dok se kopnena invazija za sada čini malo verovatnom. Ipak, dugotrajna kampanja vazdušnih i raketnih udara mogla bi postepeno da oslabi industrijsku bazu zemlje, produbi ekonomsku krizu i dodatno pogorša životni standard stanovništva.

Čak i ako Iran uspe da izdrži prvi talas sukoba, teško je u potpunosti isključiti mogućnost novih rundi konflikta, osim ukoliko troškovi rata za sve strane ne postanu politički i vojno neodrživi, navodi RT.

Lekcije iz krize

U nastavku analize izdvojeno je nekoliko važnih zaključaka koje bi, prema mišljenju autora, Rusija mogla da izvuče iz ove situacije.

Sankcije retko predstavljaju poslednji korak

Iran je pod američkim sankcijama još od 1979. godine, a tokom decenija sistem sankcija postajao je sve kompleksniji i koordinisaniji.

Sjedinjene Američke Države uspele su da ubede saveznike i druge države da ograniče kupovinu iranske nafte, dok je deo pritiska institucionalizovan i kroz Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Međutim, sankcije nikada nisu bile jedini instrument pritiska. One su često bile praćene vojnim operacijama, specijalnim akcijama, atentatima i sajber napadima.

Sličan obrazac, navodi se u analizi, mogao se videti i u Iraku, Jugoslaviji, Libiji, Siriji i Venecueli. Sankcije i vojna sila često nisu suprotstavljeni pristupi, već različite faze iste strategije.

Pritisak kao dugoročna strategija

Iran već decenijama trpi strategiju iscrpljivanja. Ono što je započelo kao ekonomsko ograničavanje vremenom se pretvorilo u precizno i postepeno vojno slabljenje, bez formalne okupacije države.

Ovakav model stalnog, ali kontrolisanog pritiska mogao bi, prema analizi, postati i obrazac zapadne politike prema Rusiji.

Čak i u slučaju privremenog ublažavanja sankcija, ograničenja u izvozu tehnologija, posebno onih sa dvostrukom namenom, verovatno bi mogla ostati na snazi godinama, pa čak i decenijama.

Ustupci ne donose trajno olakšanje

Nuklearni sporazum iz 2015. godine, koji je potvrđen Rezolucijom 2231 Saveta bezbednosti UN, omogućio je Iranu delimično ublažavanje sankcija u zamenu za ograničavanje njegovog nuklearnog programa.

Međutim, samo tri godine kasnije Sjedinjene Američke Države su se povukle iz sporazuma i postavile nove zahteve.

Predah koji je Iran dobio bio je kratkotrajan.

Ovo iskustvo objašnjava, navodi analiza, zašto je Moskva oprezna kada je reč o pregovorima o Ukrajini. Jednostrani ustupci u situaciji kada poverenje ne postoji mogu predstavljati ozbiljan strateški rizik.

Lideri postaju direktne mete

U prošlosti je promena režima često bila rezultat vojne intervencije, ali likvidacija najvišeg državnog rukovodstva nije uvek bila primarni cilj.

Danas se ta granica, prema analizi, pomera.

Ciljana ubistva visokih zvaničnika ukazuju na novu fazu sukoba u kojoj političko i državno rukovodstvo postaje legitimna meta.

Zbog toga bezbednost lidera više nije samo pitanje lične zaštite, već i efikasnosti protivvazdušne odbrane, kontraobaveštajnog rada i otpornosti vojnog sistema države.

Unutrašnja nestabilnost otvara vrata spoljnim pritiscima

Još pre početka napada Iran se suočavao sa talasima protesta, ekonomskim problemima i političkim tenzijama.

Spoljni akteri često takvu situaciju tumače kao znak slabosti.

Istorija pokazuje da unutrašnje pukotine mogu dovesti do potpunog raspada države – Libija je jedan primer, dok je raspad Sovjetskog Saveza drugi.

Zbog toga unutrašnja kohezija društva, funkcionalne institucije i poverenje između države i građana postaju ključni elementi nacionalne bezbednosti.

„Crni vitezovi“ imaju ograničenja

Iran je uspevao da ublaži posledice sankcija prodajom nafte državama koje su bile spremne da ignorišu ili zaobiđu zapadne pritiske, poput Kine, Indije i Turske.

Slično tome, Rusija je nakon 2022. godine značajan deo trgovine preusmerila ka azijskim partnerima.

Međutim, ekonomska saradnja ne znači automatski i vojnu zaštitu.

Trgovinski partneri retko preuzimaju obavezu da brane svoje ekonomske partnere.

Ekonomska otpornost može produžiti vreme opstanka, ali ne može zameniti vojnu snagu.

Odvraćanje mora biti ubedljivo

Iran je pokazao sposobnost da uzvrati napadima raketama i dronovima, kao i pretnjama da će ograničiti plovidbu kroz Ormuski moreuz.

Međutim, ako protivnik proceni da su takvi udari bolni, ali ipak podnošljivi, efekat odvraćanja ostaje slab.

U dugotrajnim sukobima prag tolerancije na gubitke može rasti, što dodatno povećava rizik od eskalacije.

Zbog toga sama vojna moć nije dovoljna ukoliko protivnik veruje da može izdržati posledice.

Zaključak analize

Kriza oko Irana, prema oceni ruskih analitičara, nije samo regionalni sukob već znak dublje promene u međunarodnom sistemu.

Sankcije sve češće prelaze u otvorene vojne udare, pregovori se odvijaju paralelno sa dugoročnim strategijama iscrpljivanja, a političko rukovodstvo postaje legitimna meta.

Poruka koju ova analiza šalje je sumorna, ali jasna: u novoj geopolitičkoj eri ključni faktori postaju izdržljivost države, unutrašnja stabilnost, strateško strpljenje i sposobnost ubedljivog odvraćanja.

Sve ostalo, zaključuje RT, može se pokazati samo kao kratkotrajni predah između novih sukoba.