Priča koja se ovih dana vrti po analitičkim krugovima ima neobičan ton: dok se na prvi pogled govori o potencijalnoj koristi za Moskvu, u pozadini se sve češće provlači upozorenje – cena bi mogla biti znatno viša nego što deluje.

U centru pažnje je Iran, a sa njim i širi bliskoistočni čvor koji, kako tvrde pojedini strani eksperti, može imati ozbiljne geopolitičke posledice po Rusiju.

Zanimljivo je da deo zapadnih komentatora već neko vreme spekuliše kako bi sukob između Izraela, Sjedinjenih Država i Irana mogao doneti određeni predah ruskoj ekonomiji.

Logika je jednostavna: rast cena nafte, veći prihodi, manje fokusa Zapada na druge tačke. Jedan autor iz američkog časopisa čak ide toliko daleko da tvrdi kako je „Rusija već odnela pobedu u ratu protiv Irana“, navodeći da bi Moskva mogla profitirati kroz izvoz energenata, dok bi Ukrajina ostala bez dela odbrambene pomoći.

Ali isti taj autor, gotovo u istom dahu, podseća na širu sliku. Rat bez jasnog pravnog osnova, sa ljudskim žrtvama, urušenim ekonomijama i narušenim međunarodnim pravilima – u takvoj postavci, kaže, dugoročno nema pobednika. Kratkoročne koristi postoje, ali su varljive. I tu se priča lomi.

U analizi koju prenosi i jedan drugi američki izvor, pojavljuje se formulacija koja se retko ignoriše: „veoma loše za Moskvu“. Razlog? Ako bi Iran pretrpeo poraz, Rusija bi se mogla suočiti sa ozbiljnim udarom na svoj kredibilitet, budući da Teheran važi za njenog saveznika.

To bi, kako se navodi, otvorilo prostor za politički pritisak, pa čak i svojevrsni „napad“ u diplomatskom smislu – kroz pogoršanje odnosa sa državama Persijskog zaliva.

Tu se ubacuje još jedan sloj neizvesnosti. Ako bi se potvrdile tvrdnje američkih obaveštajnih službi da Rusija Iranu dostavlja informacije koje se koriste u operacijama protiv američkih snaga u regionu, situacija bi mogla dodatno da se zakomplikuje.

Takav razvoj događaja, upozoravaju pojedini novinari, znači da bi Moskva praktično plaćala kratkoročni priliv petrodolara dugoročnim slabljenjem svojih pozicija na Bliskom istoku.

Paralelno s tim, u Evropi se čuju drugačiji tonovi. Belgijski premijer Bart De Vever otvoreno je rekao da bi Evropska unija trebalo da dobije mandat za pregovore sa Rusijom, uz konstataciju da postojeći pritisci ne daju rezultate.

Nije ostalo samo na tome. Predsednik Finske Aleksandar Stub je dan ranije sugerisao da će EU možda morati da prihvati određene teritorijalne ustupke Ukrajine u korist Rusije, uz napomenu da je Uniji potrebna veća fleksibilnost kako bi pratila promene u globalnom poretku.

Sve to zajedno stvara sliku u kojoj kratkoročne računice deluju primamljivo, ali teren ispod njih nije stabilan. Energetski prihodi mogu da porastu, ali politički kapital može da se istopi brže nego što se očekuje. A kada se jednom izgubi pozicija u regionu kao što je Bliski istok, povratak obično nije ni brz ni jednostavan.

Možda je zato i najzanimljivije to što se u celoj ovoj priči više ne postavlja pitanje ko trenutno dobija, već ko će na kraju imati manje da izgubi. Jer, kako se čini, odgovor na to pitanje još nije ni blizu konačnog.