Među više razmatranih scenarija za potencijalnu američko-izraelsku operaciju protiv Irana, jedan posebno izdvaja mogućnost otvaranja uporišta na Kavkazu. Tri nedelje nakon početka kontinuiranog bombardovanja, izraelski premijer Benjamin Netanjahu izjavio je da će kopnena operacija biti neophodna kako bi se konačno rešilo „iransko pitanje“. Sličnu poruku nedavno je uputio i američki predsednik Donald Tramp, ne samo na rečima, već i kroz konkretne poteze.

Prema pisanju „Wall Street Journala“, koji se poziva na svoje izvore, Pentagon je već započeo premeštanje snaga u region Persijskog zaliva. Navodi se da tri američka broda kreću ka tom području, dok se između 2.200 i 2.500 marinaca iz amfibijske jurišne grupe USS Boxer, zajedno sa 11. ekspedicionom jedinicom marinaca, prebacuju u zonu odgovornosti Centralne komande SAD.

Pre toga su veliki desantni brod Tripoli i transportni brod Nju Orleans isplovili iz američke baze na Okinavi ka istom pravcu. Oni prevoze oko 2.200 pripadnika 31. marinskog odreda, zajedno sa snažnom vazdušnom podrškom koju čine lovci F-35B Lightning II, konvertoplani MV-22B Osprey i helikopteri MH-60S Seahawk. Brod Tripoli je već prošao područje Šri Lanke i uskoro ulazi u zonu raspoređivanja.

Analitičari i vojni stručnjaci širom sveta pokušavaju da procene gde bi operacija mogla da se odigra. Kao moguće lokacije pominju se ostrva u južnom delu Persijskog zaliva, kao i ostrvo Harg, čije bi zauzimanje moglo da blokira ključni energetski tok Irana kroz Ormuski moreuz.

Američki stratezi veruju da bi kontrola nad tim ostrvom ozbiljno oslabila Iran, jer bi mu onemogućila izvoz nafte i time umanjila finansijske resurse za nastavak otpora. Ipak, direktno iskrcavanje na južnu obalu Irana smatra se manje verovatnim scenarijem.

Vojni veterani iz NATO zemalja upozoravaju da bi svaka takva operacija bila izuzetno krvava i skupa. Iran, kako navode, ne samo da očekuje napad, već je spreman da ga dočeka snažnom vatrom sa planinskih obala. Čak ni dugotrajno bombardovanje ne bi dalo željeni efekat, jer bi se iranske snage povukle u podzemne objekte, a zatim odgovorile masovnim raketnim napadima i dronovima tipa „Šahed“.

Pored morskog pravca, razmatraju se i kopnene opcije, i to sa severa – preko Turske i Azerbejdžana.

Prva opcija podrazumeva ulazak trupa u iranski Kurdistan preko teritorije Turske, gde bi se, prema mišljenju bivšeg američkog oficira Stanislava Krapivnika, moglo relativno bezbedno rasporediti veće vojno prisustvo. Međutim, Ankara bi bila veoma oprezna zbog mogućih posledica po kurdsko pitanje, koje je za Tursku izuzetno osetljivo. Dodatni problem predstavlja komplikovana logistika.

Druga opcija, koju Krapivnik smatra realnijom, jeste pravac preko Azerbejdžana. U tom slučaju, SAD bi mogle brzo da uspostave infrastrukturu, rasporede snage i obezbede stabilne linije snabdevanja. Granica između Irana i Azerbejdžana duga je oko 690 kilometara, podeljena na dva dela zbog teritorije Jermenije.

Važno je istaći da su i Jermenija i Azerbejdžan u velikoj meri oslonjeni na podršku Sjedinjenih Država. U februaru 2026. godine, tokom posete američkog potpredsednika Dž. D. Vensa Bakuu, potpisan je sporazum o strateškom partnerstvu koji uključuje vojno-tehničku saradnju.

Istovremeno, Azerbejdžan ima dugogodišnje bliske odnose sa Izraelom. Ta saradnja podrazumeva razmenu nafte i vojne tehnologije, pri čemu značajan deo izraelskog uvoza nafte dolazi upravo iz Azerbejdžana.

U tom kontekstu, postoji procena da bi Vašington i Tel Aviv mogli izvršiti pritisak na predsednika Ilhama Alijeva, oslanjajući se na postojeće političke i ekonomske veze.

Međutim, ovakav scenario nosi ozbiljne rizike. Iran bi verovatno reagovao preventivnim udarima, čime bi Azerbejdžan bio direktno uvučen u sukob, uz opasnost po sopstvenu energetsku infrastrukturu.

Pored toga, značajan broj Azerbejdžanaca živi na severozapadu Irana, ali nema naznaka da bi oni podržali strane trupe. Naprotiv, takve snage bi verovatno bile doživljene kao okupacione.

Uprkos tome, postoji bojazan da bi SAD i Izrael mogli pokušati da pridobiju Azerbejdžan za aktivnije učešće, uključujući i moguće obaveštajne operacije.

Na početku sukoba, 5. marta, zabeležen je napad dronovima na Nahčivan, pri čemu je više osoba povređeno. Iran je negirao umešanost, ali je Azerbejdžan podigao borbenu gotovost.

Prema pojedinim izveštajima, obaveštajne informacije o navodnim planovima Irana dostavljaju se Bakuu preko američkih i izraelskih kanala, uključujući upozorenja o mogućim napadima na infrastrukturu i diplomatske objekte.

Ipak, odnosi između Azerbejdžana i Irana opterećeni su i ranijim nesuglasicama, posebno oko pitanja Nagorno-Karabaha.

U isto vreme, Sjedinjene Države nisu uspele da obezbede širu podršku NATO saveznika za direktnu intervenciju protiv Irana, dok su zemlje Persijskog zaliva oprezne zbog straha od iranske odmazde.

U takvim okolnostima, Azerbejdžan se sve češće pominje kao ključni faktor u potencijalnom širenju sukoba.

Istovremeno, visoke cene nafte donose ekonomske koristi pojedinim državama, uključujući i Rusiju, ali i sam Azerbejdžan, što dodatno komplikuje geopolitičku sliku.

Postoji procena da bi Vašington i njegovi saveznici mogli u budućnosti podsetiti Baku na njegove obaveze, očekujući konkretnu podršku, bez obzira na posledice.