Prava drama odvija se u Ormuskom moreuzu, gde je oko 20.000 mornara praktično blokirano usled eskalacije sukoba i iranske blokade ključnog pomorskog prolaza. Jedan od njih, posle čak šest nedelja provedenih u Persijskom zalivu, nalazi se na ivici psihičkog sloma, pokušavajući da se izbori sa konstantnim pritiskom i strahom.

„Čovek pokušava da umanji psihološki pritisak svega ovoga, ali to više jednostavno nije moguće“, rekao je jedan od mornara, opisujući stanje u kojem se nalazi.

Situacija na terenu je izuzetno napeta. Tankeri su usidreni i nepomični, okruženi desetinama drugih brodova prepunih nafte. „Stojimo usidreni, svuda oko nas su tankeri, niko se nije pomerio ni za centimetar“, rekao je član posade jednog od brodova koji se nalazi kod obale Ujedinjenih Arapskih Emirata. Sa njihove pozicije jasno se vidi i kuvajtski tanker koji je pogođen i zapaljen iranskom raketom pre manje od dve nedelje.

Napetost dodatno raste jer su, samo nekoliko sati nakon proglašenog primirja, iznad njihovih brodova ponovo primećeni tragovi presretnutih raketa. Posle više od mesec dana neprekidnih napada dronovima i upozorenja o podvodnim minama, mnogi mornari više ne žele da prolaze kroz moreuz, čak ni ako im se to naredi.

Jedan od mornara ispričao je da je dao otkaz pre mesec dana jer nije želeo da rizikuje život. „Rekao sam kapetanu da neću da plovim kroz moreuz. Nije bilo ništa lično – samo bezbednost“, objasnio je. Prema njegovim rečima, čak 90 odsto članova posade deli isti stav i spremni su da odbiju naređenje za prolazak.

Psihološki pritisak je ogroman. Jedan član posade doživeo je potpuni mentalni slom, a kolege pokušavaju da mu pomognu. „Siguran sam da se ovakvi slučajevi dešavaju i na drugim tankerima oko nas. Svi pokušavaju da izdrže, ali nije lako“, rekao je mornar.

Nakon napada na tanker Al-Salmi, koji se dogodio na svega nekoliko kilometara udaljenosti, mnogi su potražili pomoć putem telefonskih linija za psihološku podršku. „Bio sam potpuno slomljen. Nisam znao kako da se izborim sa tim osećanjima. Važno mi je bilo da me niko ne vidi kako plačem. Razgovor sa nepoznatom osobom mi je makar malo pomogao“, priznao je.

Ipak, prema rečima Dejvida Apltona iz sindikata Nautilus, takva pomoć ima ograničen domet. „Svi pokušavaju da pomognu, ali ono što je ovim ljudima zaista potrebno jeste da ih sklonimo odatle“, istakao je on, dodajući da je pored straha od napada veliki problem i neizvesnost koliko će ova situacija trajati.

Od početka sukoba, Međunarodna federacija transportnih radnika primila je oko 1.000 poziva sa 300 različitih brodova. Oko petine tih zahteva odnosi se na hitan povratak kući, dok se ostali tiču plata i osnovnih uslova za život na brodovima.

Zbog sve lošijeg mentalnog stanja posada, ponovo su se pojavili zahtevi da brodovlasnici organizuju zamenu posada. Iako kompanije po zakonu ne mogu da primoraju mornare da rade u opasnim zonama, uvek postoje oni koji su spremni da preuzmu rizik – najčešće iz finansijske nužde.

„Većina potencijalnih zamena dolazi iz Ukrajine – ljudi koji su daleko od kuće i nemaju gde da se vrate“, rekao je jedan od mornara. Kompanije su obavezne da ponude duple plate za rad u rizičnim zonama, ali to ne menja činjenicu da mnogi rade pod ogromnim pritiskom.

Nada postoji da će u narednim nedeljama doći do smene posade. „Kapetan je pokušao da ubedi jednog mornara da ostane do sledeće luke, ali je on odmah odbio“, rekao je sagovornik.

„Posle svega, više nisam mentalno sposoban za ovakav posao. Ovo je najteža situacija u kojoj sam se ikada našao“, dodao je.

Za mnoge od njih, ovo iskustvo može značiti i kraj karijere na moru. „Ceo život radim na tankerima. Ako odem, to znači da ostavljam sve iza sebe. Ali ako ostanem, postoji šansa da se ponovo vratim ovde. Odluku ću doneti tek kada budem daleko od svega ovoga, kod kuće“, zaključio je mornar.