Šahmat poleće: Rusija počinje proizvodnju aviona koji će uzdrmati F-35 i F-22

Time projekat, koji je godinama izazivao podjednako interesovanje i skepsu, prelazi iz faze maketa, prezentacija i izvoznih najava u konkretniji industrijski posao.

Prema informacijama koje prenosi TASS, prototip se trenutno sklapa, a testiranja bi trebalo da počnu nakon završetka ovog procesa. Još prošle godine objavljeno je da se u Komsomoljsku na Amuru, u fabrici KnAAZ, radi na montaži prototipa novog lovca. Planirana su dva primerka: jedan za statička ispitivanja i jedan za letna ispitivanja.

Za Rusiju je ovaj avion bitan iz više razloga. Moskva je posle raspada SSSR-a gotovo potpuno napustila nišu lakih jednomotornih borbenih aviona. Sovjetski Savez je decenijama proizvodio velike serije aviona poput MiG-21 i MiG-23, dok se postsovjetska Rusija oslonila na teže dvomotorne platforme porodice Su-27 i MiG-31, a kasnije Su-30SM, Su-34, Su-35S i Su-57.

Badeha je zato naglasio da je početak proizvodnje modernog jednomotornog lovca pete generacije posebno važan, jer se Rusija „iz više razloga“ povukla iz ovog segmenta tržišta tokom poslednjih decenija. Sada pokušava da se vrati u klasu u kojoj se prodaju stotine aviona, ne samo najbogatijim državama, već i zemljama koje žele savremen lovac, ali ne mogu ili ne žele da plaćaju najskuplje zapadne platforme.

Da li Moskvi treba laki lovac?

Ruska borbena avijacija poslednjih decenija dobila je solidne teške avione. Su-30SM, Su-35S i Su-34 predstavljaju snažne platforme sa velikim dometom, velikim borbenim opterećenjem i ozbiljnim mogućnostima u vazduh-vazduh i vazduh-zemlja misijama. Su-57 je vodeći ruski avion pete generacije.

Problem je cena. Teški dvomotorni lovci su skupi za proizvodnju, održavanje, baziranje i svakodnevnu upotrebu. U realnim operacijama veliki deo taktičkih zadataka ne zahteva ogroman domet, masivno opterećenje i cenu teške platforme. Patroliranje vazdušnim prostorom, presretanje dronova, precizni udari po lokalnim ciljevima, ograničene misije protiv PVO i kontrola perifernih pravaca često se mogu obaviti jeftinijim avionom.

Tu se otvara prostor za Su-75. Ideja nije da zameni Su-57, već da ga dopuni. U ruskoj projekciji, Su-57 bi ostao skuplji, teži i tehnološki zahtevniji avion za najvažnije zadatke, dok bi Su-75 bio masovnija, fleksibilnija i jeftinija platforma za širi spektar misija.

To je zapravo logika koju Amerikanci već decenijama koriste kroz kombinaciju težih i lakših platformi, od odnosa F-15 i F-16 do današnjeg F-35 kao masovnog aviona pete generacije. Rusija je tu nišu izgubila devedesetih i već godinama pokušava da je vrati na novom tehnološkom nivou.

Avion projektovan digitalno i za izvoz

Generalni direktor Rosteha Sergej Čemezov ranije je izjavio da razvoj potpuno novog aviona obično traje 10 do 15 godina, ali da rad na Su-75 ide znatno brže. Razlog je u tome što je projekat od početka razvijan uz upotrebu digitalnih tehnologija, superkompjuterskog modeliranja i iskustava stečenih na Su-57.

Su-75 je zamišljen sa otvorenom arhitekturom i u više varijanti: jednosed, dvosed i bespilotna verzija. To je važno za izvoz, jer kupci ne traže svi istu konfiguraciju. Jednosed bi bio osnovni borbeni avion, dvosed bi mogao služiti za obuku, komandne misije i složenije udarne zadatke, dok bi bespilotna varijanta otvorila prostor za buduće autonomne ili daljinski upravljane operacije.

Deklarisane karakteristike uključuju brzinu do 2 maha, domet do 3.000 kilometara i borbeno opterećenje do 7.400 kilograma. Avion bi trebalo da ima AESA radar, kružni optički i radio-tehnički sistem za izviđanje, ugrađeni sistem za elektronsko ometanje, optički sistem za nišanjenje i komunikaciju velikog dometa.

Za potencijalne kupce posebno je važna otvorena avionika. To znači da Su-75 ne bi morao biti strogo vezan samo za ruske standarde. U teoriji, mogao bi da integriše određene strane komunikacione, nišanske, ometajuće ili identifikacione sisteme, što ga čini privlačnijim zemljama sa mešovitom flotom i različitim političkim vezama.

Stelt oblik i unutrašnje naoružanje

Su-75 „Šahmat“ koristi konvencionalnu aerodinamičku konfiguraciju sa visoko postavljenim delta krilom i razvijenim V-repom. Takvo rešenje objedinjuje funkcije klasičnih repnih površina i smanjuje broj isturenih elemenata koji bi povećavali radarski odraz.

Konstrukcija je projektovana tako da se smanji radarski poprečni presek. Ivice trupa i krila postavljene su pod uglovima koji radarske talase odbijaju dalje od izvora zračenja. Posebno zanimljiv element je fiksni ventralni usisnik vazduha, čija je uloga da zaštiti lopatice kompresora motora, jedan od najjačih reflektujućih elemenata svakog mlaznog aviona, od radara koji dolazi iz prednje hemisfere.

Primarno naoružanje nosi se u unutrašnjim odeljcima trupa. To je suština stelt konfiguracije. Avion koji mora da nosi rakete i bombe spolja gubi veliki deo smanjenog radarskog potpisa. Su-75 bi, prema procenama koje se navode u ruskim izvorima, trebalo da ima radarski odraz u opsegu od 0,1 do 0,01 kvadratnih metara u optimalnoj konfiguraciji.

Spoljni nosači ostaju mogući, ali u scenarijima kada prikrivenost nije prioritet, na primer kada je neprijateljska PVO već potisnuta ili kada avion obavlja misije u manje rizičnom prostoru.

Motor, manevar i borbeni radijus

Su-75 je jednomotorni avion. Prvi prototipovi i početni serijski primerci trebalo bi da koriste modernizovani AL-41F1, poznat i kao „Izdelije 117“, ili kasnije motor drugog stepena „Izdelije 30“, razvijan za Su-57.

U ruskim tvrdnjama posebno se ističe potisak do oko 18.000 kilograma-sile sa dopunskim sagorevanjem. Ako se to poveže sa relativno malom poletnom masom aviona, koja se procenjuje na oko 18 tona u određenim konfiguracijama, Su-75 bi mogao da ima odnos potiska i mase veći od jedan.

Upotreba vektorskog upravljanja potiskom trebalo bi da omogući visok nivo manevarskih sposobnosti, posebno u bliskoj borbi i pri malim brzinama. Iako se savremena vazdušna borba sve više rešava senzorima, raketama dugog dometa, mrežnom razmenom podataka i elektronskim ratovanjem, manevar i dalje ima vrednost u izbegavanju raketa, bliskim susretima i agresivnim manevrima posle lansiranja naoružanja.

Ruski izvori navode i mogućnost nadzvučnog krstarenja bez dopunskog sagorevanja, što je jedan od važnih kriterijuma za avione pete generacije. Borbeni radijus se navodi na više od 1.400 kilometara bez spoljnih rezervoara, dok se ukupni domet projektuje do 3.000 kilometara.

Avionika i veštačka inteligencija kao „kopilot“

Intelektualno jezgro Su-75 trebalo bi da bude integrisani modularni avionski sistem sa elementima veštačke inteligencije. U ruskim najavama on se opisuje kao svojevrsni „kopilot“, namenjen da pilotu skine rutinske zadatke i omogući mu da se usredsredi na borbenu misiju.

Glavni senzor trebalo bi da bude AESA radar, zasnovan na tehnologijama radara N036 „Belka“ sa Su-57. Takav radar treba da pruži visoku otpornost na ometanje i sposobnost rada u zasićenom elektromagnetnom okruženju.

Prema navodima iz ruskih prezentacija, sistem bi mogao istovremeno da prati do 30 vazdušnih i kopnenih ciljeva i da dejstvuje na do šest najopasnijih objekata. Domet otkrivanja većih vazdušnih ciljeva navodi se u opsegu od preko 200 do 250 kilometara.

Pored radara, Su-75 bi trebalo da koristi elektrooptički sistem za ciljanje u nosu trupa i distribuirani sistem optičkih senzora po obodu letelice. Takav paket omogućava pasivno otkrivanje ciljeva, bez uključivanja radara, što smanjuje mogućnost da avion bude otkriven elektronskim izviđanjem.

Arsenal: vazduh-vazduh, kopneni ciljevi i perspektivno hipersonično oružje

Deklarisano maksimalno borbeno opterećenje Su-75 iznosi do 7.400 kilograma, što je veoma visoka cifra za laki jednomotorni avion. Najveći deo naoružanja trebalo bi da se nosi u unutrašnjim odeljcima: glavnom ventralnom odeljku i dva bočna odeljka za rakete kratkog dometa.

Za borbu u vazduhu predviđene su rakete R-77-1 i unapređena K-77M, sa aktivnim radarskim samonavođenjem i dometom koji se u zavisnosti od verzije navodi između 110 i 160 kilometara. Za blisku borbu pominju se R-74M i K-74M2, visokomanevarske rakete sa infracrvenim samonavođenjem svih rakursa, povezane sa nišanom na pilotskoj kacigi.

Za udare po kopnenim ciljevima navodi se H-59MK2, neprimetna taktička krstareća raketa sa sklopivim krilima, projektovana za unutrašnje nošenje na avionima pete generacije, sa dometom većim od 290 kilometara. Tu je i porodica H-38M, modularnih preciznih raketa sa različitim glavama za navođenje, od laserske i termovizijske do radarske.

Su-75 bi trebalo da nosi i vođene i klizne bombe kalibra 250 i 500 kilograma, uključujući municiju sa univerzalnim modulima za planiranje i korekciju, poznatim kao UMPK.

U ruskim najavama posebno se pominje da je centralni unutrašnji odeljak projektovan imajući u vidu buduće rakete, uključujući manje hipersonične sisteme, poput projekata iz porodice H-MD. Ideja je da laki stelt avion priđe liniji lansiranja prikrivenije od velikih platformi i ispali oružje brzine veće od 5 maha protiv ciljeva pod zaštitom složene PVO.

Su-75 protiv F-35 i kineskog J-35

Glavni izvozni okvir Su-75 je očigledan: F-35 i kineski J-35. F-35 je trenutno jedini masovno proizvedeni jednomotorni lovac pete generacije dostupan na međunarodnom tržištu, ali uz visoku cenu, složeno održavanje i političke uslove koje kupac mora da prihvati.

Cena F-35, u zavisnosti od verzije i paketa, kreće se u desetinama miliona dolara, najčešće između 85 i 100 miliona po avionu, dok se sat leta često navodi kao višestruko skuplji od starijih platformi. Rosteh tvrdi da bi Su-75 trebalo da košta oko 30 do 35 miliona dolara po jedinici, uz znatno nižu cenu sata leta.

Druga stvar je politička zavisnost. Kupovina F-35 kupca uvodi u američku logističku, softversku i političku mrežu. Održavanje, ažuriranja, rezervni delovi i borbena upotreba povezani su sa američkim sistemima kontrole i odobravanja. Rusija Su-75 pokušava da predstavi kao alternativu za države koje žele avion pete generacije, ali ne žele zavisnost od Vašingtona.

Kineski J-35, poznat i kroz raniji FC-31, predstavlja drugi konkurentski pravac. On je dvomotorni avion, razvijan i za kineske nosače aviona i za potencijalni izvoz, posebno prema Pakistanu. Dvomotorna konfiguracija donosi određene prednosti, ali povećava cenu proizvodnje i održavanja u odnosu na jednomotorni „Šahmat“.

Ruski argument je da Su-75 nudi niže troškove, snažan motor, vektorsko upravljanje potiskom i borbeno iskustvo ruske škole pogona i aerodinamike. Kineska avio-industrija je brzo napredovala, ali motori i dalje ostaju oblast u kojoj ruska tradicija ima veliku težinu.

Ko bi mogao da kupi „Šahmat“

Su-75 je od početka zamišljen kao avion za međunarodno tržište. Ujedinjena Avio Korporacija procenjuje potencijalnu potražnju za avionima ove klase na 300 do 400 jedinica tokom narednih 15 do 20 godina.

Ujedinjeni Arapski Emirati pominju se kao jedan od mogućih kupaca ili čak suinvestitora. Abu Dabi je godinama pregovarao o kupovini F-35, ali je spor sa Vašingtonom oko kineske 5G tehnologije i političkih uslova zakočio taj posao. Su-75 se u takvom kontekstu predstavlja kao alternativa koja ne dolazi sa istom vrstom američkog nadzora.

Alžir je tradicionalno jedan od najvećih ruskih odbrambenih partnera u Severnoj Africi. Za njega bi Su-75 mogao biti zamena za zastarele lake lovce MiG-29 i dopuna teškim Su-30MKA.

Vijetnam je još jedan logičan kandidat, naročito zbog tenzija u Južnom kineskom moru. Hanoj već koristi ruske platforme i mogao bi da traži jeftiniji stelt avion za dopunu postojećih Su-30, posebno ako nabavka Su-57 bude preskupa.

Indija je složeniji slučaj. Ona razvija sopstveni laki lovac Tejas i domaći program pete generacije AMCA, ali se i dalje suočava sa manjkom eskadrila i velikim potrebama vazduhoplovstva. Povratak u neki oblik saradnje sa Rusijom kroz Su-75 i licenciranu proizvodnju u HAL-u nije nemoguć scenario, iako zavisi od indijske politike, domaće industrije i odnosa sa SAD.

Venecuela, Peru, Nigerija, Etiopija i druge države sa velikom teritorijom i ograničenim budžetom takođe se pominju kao mogući kupci. Za njih je najvažnije ono što Su-75 obećava na papiru: tehnologija pete generacije po ceni aviona četvrte generacije.

Šta prototip zaista znači

Ulazak Su-75 u fazu sklapanja prototipa ne znači da će avion biti brzo operativan, niti da su sve najavljene karakteristike potvrđene u letu. To znači da projekat konačno ulazi u mnogo ozbiljniji deo, gde maketa, digitalni model i marketinška obećanja moraju da se pokažu kroz statička ispitivanja, prvi let, razvoj radara, integraciju motora, testiranje naoružanja i proizvodnu pripremu.

Za Rusiju je ovo pokušaj da se vrati u izgubljenu jednomotornu nišu. Za izvozne kupce, potencijalna prilika da dobiju jeftiniju alternativu F-35 i kineskom J-35. Za ruske Vazdušno-kosmičke snage, Su-75 bi mogao da postane masovniji partner Su-57, avion za zadatke u kojima nema smisla trošiti skuplje teške platforme.

Pravi test „Šahmata“ neće biti prezentacija, već prvi let, cena serijske proizvodnje, pouzdanost motora, stvarna stelt konfiguracija, kvalitet AESA radara i sposobnost Rusije da avion napravi u broju koji ima vojni i izvozni smisao.