Čak i dobro isplanirane operacije mogu biti osujećene iznenadnim događajima, kvarovima opreme, lošim vremenskim uslovima ili prostom nesrećom. Međutim, katastrofa koja je usledila nakon odluke predsednika Donalda Trampa da 28. februara napadne Iran nije bila iznenađenje. Rizici te kampanje bili su dobro poznati i očigledni, pošto su tokom više decenija analizirani kroz desetine ratnih simulacija i alternativnih procena, piše Dženifer Kavana za The American Conservative.

Ipak, ishod rata bio je gori čak i od najpesimističnijih predviđanja. Tri meseca nakon početka onoga što je Trampova administracija nazvala „ekskurzijom“, početna procena da je Operacija „Epski gnev“ bila „taktički uspeh, ali strateški neuspeh“ sada deluje previše velikodušno. Na kraju krajeva, nisu ostvareni ni strateški ni taktički ciljevi. Sjedinjene Američke Države nisu zamenile iranski režim novim, umerenim liderima. Nisu uspele da zaplene iranski visoko obogaćeni uranijum niti da eliminišu iranski nuklearni program. Što je još gore, većina izveštaja ukazuje na to da je Iran zadržao veliki deo svojih vojnih kapaciteta, uključujući pristup značajnom delu zaliha raketa i dronova. Na kraju, rat je stvorio i novi, veoma težak problem. Ormuski moreuz, nekadašnja ruta kojom je prolazilo 20 odsto svetske nafte i tečnog prirodnog gasa, ostaje praktično zatvoren.

Bez obzira na to kako se rat bude završio, cena najnovije američke vojne avanture na Bliskom istoku biće visoka, a geopolitičke posledice nepovratne. Sledeća generacija američkih lidera suočiće se sa surovom stvarnošću. Sjedinjene Države, koje su decenijama donosile odluke na osnovu toga šta su kreatori politike smatrali da Amerika treba da uradi, biće primorane da razmišljaju o tome šta Sjedinjene Države zaista mogu da urade. Ta promena imaće velike posledice ne samo po SAD već i po njihove saveznike, koji su se oslonili na američke bezbednosne garancije, kao i po međunarodnu zajednicu koja zavisi od Sjedinjenih Država u obezbeđivanju globalnih bezbednosnih dobara, poput slobode plovidbe.

Biće potrebno vreme da američki imperijalni projekat zauvek nestane, ali od ovog trenutka američko povlačenje je neizbežno. Za 20 godina svet će na ovaj trenutak gledati kao na prekretnicu: početak kraja američke imperije.

Predsednik Tramp proglasio je pobedu na Bliskom istoku. Ali svakome ko vidi stvarnost jasno je da njegova optimistična prognoza nema mnogo veze sa činjenicama. Najočigledniji dokaz američkog neuspeha jeste nastavak zatvaranja Ormuskog moreuza (koji je pre rata bio otvoren), uprkos više pokušaja američke mornarice da ponovo uspostavi saobraćaj kroz taj uski pomorski prolaz. Iako je mali broj tankera i teretnih brodova poslednjih nedelja uspešno prošao kroz moreuz, najveći deo saobraćaja i dalje je blokiran zbog bezbednosnih zabrinutosti vlasnika brodova, kapetana i njihovih posada.

Van pitanja Ormuskog moreuza, nesposobnost Sjedinjenih Država i Izraela da zaustave iranske raketne i bespilotne napade možda predstavlja najveće razočaranje ovog rata. Ambiciozni američki ciljevi, poput promene režima i eliminacije iranskog nuklearnog programa, nikada nisu mogli biti ostvareni isključivo vojnom silom, ali uništavanje iranske sposobnosti da proizvodi i lansira rakete i dronove kojima bi mogao da gađa susedne države delovalo je kao ostvariv cilj. Međutim, najnoviji izveštaji ukazuju da je čak i taj cilj izmakao američkoj vojsci; čini se da je Iran zadržao čak 70 odsto svojih predratnih raketa i lansera, kao i pristup 30 od ukupno 33 raketna položaja. Iranska sposobnost proizvodnje dronova takođe deluje veoma očuvano. Činjenica da je Iran uspeo da održava stabilan tempo napada nakon prvih dana rata dodatni je dokaz da šteta koju je nanela američka vojska ipak nije bila toliko razorna kao što su tvrdili Pentagon i Bela kuća.

Rezultati rata poražavajući za Pentagon

Rezultati rata su, dakle, poražavajući. Sa druge strane, troškovi vojnog neuspeha su ogromni – i to ne samo u finansijskom smislu.

Pentagon je saopštio Kongresu da je prvih 40 dana rata, do aprilskog primirja, koštalo 29 milijardi dolara, ali je gotovo sigurno reč o ozbiljnom potcenjivanju stvarnih troškova. Ministarstvo odbrane SAD (DoD) nije jasno navelo šta je sve uključeno u tu procenu, ali ona svakako ne obuhvata ogromnu štetu na američkoj vojnoj infrastrukturi niti pune troškove zamene američkih vojnih aviona i druge opreme izgubljene tokom sukoba. Konačna cena rata verovatno će biti dvostruko veća od prvobitne procene Ministarstva odbrane.

Najnovije procene ukazuju da je najmanje 16 američkih vojnih objekata u osam država – odnosno većina američkih vojnih položaja u regionu – pretrpelo teška oštećenja. Na mnogim od tih lokacija šteta je bila toliko velika da su objekti praktično postali neupotrebljivi za vojne operacije. Troškovi obnove tih baza i dodatnog utvrđivanja infrastrukture širom regiona radi zaštite od budućih sukoba biće ogromni, ali je ukupan iznos teško proceniti jer američka vlada i dalje ograničava pristup satelitskim podacima iz otvorenih izvora za taj region. Iranski raketni i bespilotni napadi uspešno su pogodili i desetine američkih senzora i radara širom Bliskog istoka, uključujući sisteme koji čine osnovu američke regionalne protivvazdušne odbrane i mreže ranog upozorenja. Oštećena su ili uništena i 42 vojna aviona, uključujući jedan E-3 Avaks, četiri F-15 i sedam aviona-cisterni. Zamena tih sredstava zahtevaće dodatne desetine milijardi dolara.

Troškove po dugoročnu vojnu spremnost teško je izmeriti i gotovo sigurno nisu uračunati u procenu Pentagona, ali ih ipak treba uzeti u obzir. Pored habanja opreme i ljudstva izazvanog ratom, gubitak aviona i sistema protivvazdušne odbrane, kao i iscrpljivanje američkih zaliha raketa i presretača za protivvazdušnu odbranu, uticaće na spremnost SAD za buduće vojne operacije. Neke procene ukazuju da su Sjedinjene Države potrošile oko 1.000 raketa „Tomahavk“, gotovo 50 odsto svojih zaliha sistema „Patriot“ i THAAD, kao i značajan deo naprednog naoružanja za dejstvo sa distance, poput raketa PRSM i JASSM.

Ograničenja američke vojne moći nastala usled tih nestašica biće dugotrajna i značajna. Tokom svedočenja pred Kongresom, ministar odbrane Pit Hegset priznao je da će biti potrebne godine da se obnove zalihe raketa potrošenih u Iranu. Tokom tog perioda američka strateška fleksibilnost biće ograničena. Na primer, vodeći stručnjaci sada procenjuju da američki vojni arsenal nije dovoljan za odbranu Tajvana, što se dugo smatralo najvažnijim mogućim kriznim scenarijem za američke vojne planere. Rečeno još direktnije, kada bi Kina sutra napala Tajvan, Sjedinjene Države bi možda bile primorane da sve posmatraju sa strane. Isto verovatno važi i za veliki sukob u Evropi.

Jednako ozbiljno, problemi sa kojima se suočava oslabljena američka vojska prenosiće se i na napore saveznika da se ponovo naoružaju. Dok budu obnavljale sopstvene zalihe, Sjedinjene Države moraće najveći deo vojne proizvodnje da usmere na sopstvene potrebe, čime će smanjiti količine dostupne za prodaju saveznicima i partnerima koji su svoje planove naoružavanja zasnivali upravo na kupovini američkog oružja. Evropske članice NATO-a već dobijaju upozorenja da se isporuke preko potrebnih raketa i druge vojne opreme odlažu na neodređeno vreme. Slična upozorenja dobili su i saveznici u Aziji. Na primer, japanske isporuke raketa „Tomahavk“ verovatno će kasniti, kao i većina oružja iz nedavnih paketa pomoći Tajvanu.

Za mnoge od tih saveznika takva kašnjenja su neodrživa. U Evropi se, na primer, sve više govori o većem oslanjanju na domaću proizvodnju ili preusmeravanju narudžbina drugim dobavljačima poput Izraela, Turske ili Južne Koreje. Na određeni način, procene saveznika da su Sjedinjene Države nepouzdan partner predstavljaju i nešto pozitivno, jer podstiču države koje su se dugo oslanjale na SAD da konačno krenu putem veće nezavisnosti i samodovoljnosti. Međutim, za same Sjedinjene Države to će biti dramatična promena koja doprinosi postepenom slabljenju njihove pozicije globalne vojne dominacije.

Pored vojnih troškova, postoji i ekonomska šteta izazvana sukobom, koja ne spada u nadležnost Pentagona, ali je ipak stvarna i ozbiljna. Ekonomski gubici izazvani poremećajima u trgovini verovatno će biti ogromni, izraženi kroz sporiji privredni rast, izgubljene korporativne profite i smanjeni nacionalni dohodak. Za Sjedinjene Države najveći problem predstavljaju više cene nafte i inflacija koja pogađa američke potrošače. Naravno, postoje i oportunitetni troškovi, odnosno ulaganja američke vlade u domaće programe koja će sada biti odložena ili potpuno napuštena kako bi se finansirali veći vojni budžeti.

Suština je sledeća: rat nije učinio Amerikance bezbednijim, ali će oni ipak decenijama plaćati njegovu cenu.

Neuspeh bez presedana u istoriji Sjedinjenih Država

Neuspeh Sjedinjenih Država u Iranu bez presedana je po svom uticaju na američki geopolitički položaj, ali vojne greške načinjene u Iranu same po sebi nisu ništa novo za SAD. Kao i prethodne neuspešne američke vojne kampanje, rat protiv Irana započeo je nejasnim i široko postavljenim ciljevima koji nikada nisu mogli biti ostvareni isključivo vojnom silom. Takođe, kao i u ranijim ratovima, ulozi za Sjedinjene Države bili su znatno manji nego za protivnika, što je od samog početka postavilo SAD na put neuspeha. Za Iran su ulozi u ovom sukobu egzistencijalni a spremnost da podnese žrtve deluje gotovo neograničeno, dok su za Sjedinjene Države interesi koji su u pitanju, u najboljem slučaju, ograničeni. Iran nikada nije bio blizu posedovanja nuklearnog oružja, a uprkos agresivnoj retorici, Teheran nije predstavljao stvarnu pretnju nacionalnoj bezbednosti SAD. Na kraju, američki politički i vojni lideri još jednom su napravili grešku verujući da se njihovi ciljevi u Iranu mogu ostvariti brzo, a zatim nisu uspeli da razviju strategiju ili teoriju pobede za dugotrajnu kampanju.

U prošlosti su ogromne američke vojne i ekonomske prednosti pružale Vašingtonu širok prostor za greške i omogućavale da apsorbuje ponovljena vojna razočaranja. Danas je taj zaštitni jastuk nestao. U kombinaciji sa kumulativnim posledicama decenija američkog preteranog angažovanja širom sveta, ubrzanim vojnim razvojem Kine i demokratizacijom vojne moći među slabijim državama i nedržavnim akterima, rat u Iranu izbrisao je veliki deo preostale američke vojne prednosti. Četrdeset dana borbi i šest nedelja blokade ne samo da su iscrpeli zalihe već su otkrili sistemske slabosti američkog načina ratovanja i jasna ograničenja američke vojne moći. Prvi put posle više decenija, američka vojska deluje kao sila koju je moguće pobediti – i zaista jeste.

Pre svega, ranjivost američkih baza, kopnenih sistema protivvazdušne odbrane i vojnih aviona tokom rata ima ozbiljne posledice po održivost američkih vojnih obaveza. Američke operacije u bilo kakvom indo-pacifičkom kriznom scenariju u velikoj meri zavisile bi od isturenih baza za projekciju vazdušne moći, podršku obaveštajnim, izviđačkim i nadzornim aktivnostima, kao i za upravljanje logistikom i borbenom podrškom. Planovi Pentagona takođe počivaju na uverenju da kopnena protivvazdušna odbrana može zaštititi američku vojnu infrastrukturu, ljudstvo i letelice. Ako američke baze na Bliskom istoku ne mogu da izdrže napade Irana, mogu li one u Aziji opstati u sukobu sa vojno znatno sposobnijom kineskom armijom? Da li bi američke mreže protivvazdušne odbrane, koje su iranski dronovi tako brzo degradirali, ostale funkcionalne u eventualnom sukobu u Aziji? Odgovor na oba pitanja verovatno je – ne.

Istovremeno, rat je naglasio ograničenja onoga što se može postići napadima sa distance („stand-off“ napadi). Američki vazdušni i pomorski udari ostvarili su samo ograničene uspehe protiv iranskih vojnih ciljeva, uprkos relativno slaboj iranskoj odbrani. Iran je uspeo da zaštiti veliki deo svoje vojne infrastrukture i kapaciteta, kao i da tokom sukoba unapređuje pojedine segmente, poput protivvazdušne odbrane. Slični napadi na kinesku infrastrukturu verovatno bi bili još manje efikasni, posebno ukoliko bi američke vazdušne i pomorske snage morale da deluju izvan drugog ostrvskog lanca kako bi izbegle kineske rakete.

Američki neuspeh u drugim oblastima takođe je veoma indikativan. Sjedinjene Države nisu uspele da vojnom silom ponovo otvore Ormuski moreuz, iako bi neki mogli tvrditi da bi to mogle da učine kada bi bile spremne da prihvate visoke rizike eskalacije i troškove takve operacije. Takođe, propustljiva priroda američke protivblokade trebalo bi da bude ozbiljno upozorenje za one koji smatraju da bi SAD u slučaju rata u Aziji mogle da preseku pristup Malajskom moreuzu ili uvedu efikasne pomorske blokade kineskih luka. Na kraju, američke kopnene snage uglavnom nisu uspele da se izbore sa iranskom pretnjom dronovima, niti raspolažu sopstvenim kapacitetima koji bi mogli da pariraju toj vrsti pretnje. Zajedno sa iskustvima iz rata u Ukrajini, to je već navelo lidere američke vojske da priznaju kako će morati radikalno da promene način na koji razmišljaju o manevarskom ratovanju dok planiraju buduće krizne scenarije, uključujući i one koji podrazumevaju podršku NATO saveznicima u kopnenom ratu u Evropi.

Ključna pouka jeste da američka vojna moć jednostavno više nema domet niti izdržljivost kakvu je nekada imala. Jednako ozbiljno, rat u Iranu sugeriše da je neodrživost trenutne američke vojne pozicije sistemske i strateške prirode, a ne samo pitanje nedostatka novca ili nedovoljnih zaliha municije. Budžet za odbranu od 1,5 biliona dolara ili dodatna ulaganja u vojnoindustrijsku bazu ne mogu rešiti te probleme. Umesto toga, Sjedinjene Države biće primorane da preispitaju i smanje svoje globalne obaveze na način kakav do sada nisu morale da sprovode.

Veliki jaz između želja i realnosti

Pišući ranije ove godine u časopisu Forin afers (Foreign Affairs), E. Ves Mičel, bivši zvaničnik iz prve administracije Donalda Trampa, priznao je da su Sjedinjene Države previše opterećene globalnim obavezama. On zagovara strategiju konsolidacije, prema kojoj bi se SAD oslobodile tereta na perifernim frontovima – pre svega na Bliskom istoku i u Evropi – i obnovile temelje svoje vojne i ekonomske moći ulaganjem u vojnoindustrijsku bazu i uravnotežavanjem trgovinskih odnosa sa ključnim partnerima poput Kine. Mičel smatra da je konsolidacija alternativa povlačenju, polazeći od pretpostavke da su temelji američke vojne moći i dalje čvrsti i da im je potrebno samo novo podešavanje.

Nažalost, nakon rata sa Iranom, ta opcija više ne deluje realno. Jaz između američkih sredstava i trenutno definisanih ciljeva jednostavno je prevelik i previše strukturalan da bi mogao biti prevaziđen industrijskim ulaganjima ili novim trgovinskim sporazumima. Osnovna pretpostavka konsolidacije – da su pokretači američke vojne moći i dalje održivi – sada je dovedena u pitanje. Američki proizvodni kapaciteti nisu uspeli da se oporave uprkos značajnim ulaganjima, a uz državni dug koji premašuje 100 odsto bruto domaćeg proizvoda i rastuće cene energije, američka ekonomska izdržljivost počinje da posustaje. Mala je verovatnoća da Sjedinjene Države mogu dovoljno brzo proizvesti dovoljan broj raketa ili obnoviti svoje brodograđevne kapacitete u meri koja bi omogućila održavanje makar dela sadašnjeg spektra globalnih obaveza. Štaviše, nakon što su potrošile toliko vojne moći u ratu na Bliskom istoku, nije jasno koliko je resursa uopšte ostalo za konsolidaciju i preusmeravanje na područja koja Mičel smatra prioritetnijim, uključujući Aziju i Zapadnu hemisferu.

Povlačenje je sada jedini izbor za Sjedinjene Države. Ipak, vesti nisu u potpunosti loše. Američka vojna dominacija slabi, ali zemlja i dalje poseduje značajne prednosti u većini regiona u odnosu na bilo kog mogućeg rivala. Čak i u Aziji, gde se Vašington suočava sa ravnopravnim izazivačem, kineska vojska nije sposobna da potpuno potisne Sjedinjene Države iz regiona. Donosioci odluka zato i dalje imaju određeni stepen fleksibilnosti kada je reč o tome koje obaveze zadržati, a kojih se odreći. Drugim rečima, povlačenjem se može upravljati.

Prilikom donošenja teških odluka, američki kreatori politike trebalo bi da usvoje usku definiciju nacionalnih interesa – zapravo samo dva: odbranu domovine i obezbeđivanje pristupa ključnim ekonomskim tržištima. Takva definicija omogućila bi značajno smanjenje američkih vojnih snaga raspoređenih u inostranstvu. Sjedinjenim Državama nisu potrebne vojne baze i raspoređivanje trupa u Evropi ili na Bliskom istoku da bi zaštitile te interese. Ni u jednom od ta dva regiona ne postoji pravi hegemonijski izazivač, a pretnje koje postoje mogu se rešavati povremenim angažovanjem vazdušnih i pomorskih snaga, boljom raketnom odbranom same teritorije SAD i snažnijom globalnom ekonomskom strategijom. Kontrolisano povlačenje takođe bi zahtevalo sužavanje američkih bezbednosnih garancija. Čak i ako SAD ostanu u NATO-u, trebalo bi da se vrate doslovnom tumačenju člana 5, koje bi smanjilo američke obaveze, kao i da odustanu od svih bezbednosnih obaveza na Bliskom istoku – regionu koji im je, kako autor tvrdi, doneo samo probleme.

U Aziji bi strategija kontrolisanog povlačenja na sličan način smanjila američko vojno prisustvo i bezbednosne garancije, mada možda u nešto manjoj meri u početku. Neodržive pozicije, poput američke politike strateške neodređenosti prema Tajvanu, trebalo bi napustiti. Vašington bi trebalo jasno da saopšti da neće braniti Tajvan, što bi smanjilo rizik od rata sa Kinom za koji Sjedinjene Države u ovom trenutku nisu spremne. SAD bi trebalo da odustanu i od drugih savezničkih obaveza, uključujući one prema Tajlandu, Filipinima i Južnoj Koreji, dok bi obaveze prema Japanu trebalo suziti. To bi omogućilo premeštanje američkih vojnih snaga u Aziji dalje od kineske obale, ka severnom Japanu i drugom ostrvskom lancu – dovoljno da se zaštiti američki pristup tržištima i trgovinskim putevima.

Takve promene u vojnom rasporedu i savezničkim obavezama predstavljale bi ogromnu transformaciju američke spoljne politike, ali bi rezultat bio održiv vojni položaj, usklađen sa američkim sposobnostima i resursima i prilagođen zaštiti američkih interesa.

Oni koji žele da se drže američke dominacije – mnogi od istih ljudi koji rat sa Iranom smatraju uspehom za koji je potrebno samo još nekoliko nedelja bombardovanja – gnušaće se ovih preporuka i zalagaće se za očuvanje postojećeg stanja. Međutim, takvo odlaganje zatvoriće mogućnost za kontrolisano povlačenje i gurnuti Sjedinjene Države u situaciju u kojoj će povlačenje postati obavezno i nametnuto spoljnim okolnostima.

Prinudno povlačenje može se dogoditi na mnogo načina, ali će svi ličiti na odstupanje. Ograničeni resursi mogli bi naterati Sjedinjene Države da smanje svoje obaveze, zatvore baze i redukuju vojnu strukturu. Poraz u vojnom sukobu, izazvan neodrživim raspoređivanjem snaga, ranjivim bazama i hroničnim preopterećenjem, takođe bi mogao prisiliti SAD na povlačenje. U bilo kom od tih scenarija, nevoljno smanjenje američkog vojnog prisustva moglo bi ugroziti američke interese. Pod pritiskom, kreatori politike izgubiće mogućnost da kontrolišu tempo i lokacije promena u američkom vojnom rasporedu. Umesto toga, te odluke mogli bi da donose američki protivnici, fiskalni pritisci ili spoljne okolnosti koje bi dugoročno učinile Amerikance manje bezbednim i manje prosperitetnim.

Danas je američka spoljnopolitička debata oblikovana posledicama rata sa Iranom. Sporazum kojim bi bili otklonjeni osnovni uzroci sukoba još nije potpisan, ali kreatori politike već sada moraju početi da razgovaraju o tome šta sledi. Rat je razotkrio krhkost američke vojne moći i jasna ograničenja onoga što ona može postići u savremenom dobu. Umesto održavanja iluzije da će se američka spoljna politika nakon rata vratiti u normalne tokove, donosioci odluka trebalo bi da se suoče sa stvarnošću: period američke vojne dominacije – i američke imperije – završen je. Budućnost koja iz toga proističe biće manje udobna za Sjedinjene Države, ali su te promene odavno zakasnele, a izazovi koje donose mogu se savladati. Uz prave poteze danas, američko povlačenje može na kraju doneti korist i Sjedinjenim Državama i ostatku sveta.