Mogućnost velikog sukoba u Evropi poslednjih meseci sve češće se nalazi u centru političkih rasprava, ali pojedini analitičari smatraju da je pravi problem mnogo dublji od same vojne pretnje.

Kolumnista Cargrada Andrej Revnjivcev, pozivajući se na stavove ekonomiste Mihaila Hazina, ocenjuje da evropske države trenutno nemaju industrijske i logističke kapacitete za vođenje dugotrajnog rata velikih razmera.

Prema toj proceni, razlog nije nedostatak političke volje ili ratne retorike, već slabljenje proizvodnih kapaciteta koje je nastalo tokom višedecenijske deindustrijalizacije, sprovođenja zelene agende i napuštanja tradicionalnih izvora energije.

Zbog toga, smatraju sagovornici, evropske zemlje mogu da sprovode ograničene vojne akcije ili lokalne provokacije, ali ne i veliki dugotrajni sukob.

Ratna retorika kao spas za elite

Pitanje koje se postavlja jeste zašto se ratna retorika neprekidno pojačava ukoliko ne postoji spremnost za ozbiljan obračun.

Odgovor, prema ovoj analizi, leži u položaju evropskih političkih elita. Ukoliko ne dođe do spoljnog sukoba, mnogi lideri mogli bi da se suoče sa nezadovoljstvom sopstvenih građana zbog visokih cena energije, usporavanja privrede i posledica migracione politike.

U takvim okolnostima, ratna retorika postaje način očuvanja političkih pozicija, a ne put ka vojnoj pobedi.

Strah od novih lidera

Hazin smatra da veliki međunarodni finansijski centri ne strahuju od ekonomskih kriza ili inflacije, jer upravo tokom takvih perioda često ostvaruju najveće profite.

Međutim, ono čega se, prema njegovom mišljenju, zaista plaše jeste pojava snažnih nacionalnih lidera koji bi mogli da ograniče njihov uticaj.

Taj proces opisuje kao „bonapartizam“, odnosno dolazak harizmatičnih lidera spremnih na radikalne promene.

U tom kontekstu pominje se i predsednik SAD Donald Tramp, koji, prema ovoj interpretaciji, pokušava da vrati deo političke i ekonomske moći nacionalnim centrima odlučivanja.

Dva scenarija za Evropu

Prema Hazinovoj proceni, evropske elite danas vide samo dva moguća ishoda.

Prvi podrazumeva izazivanje velikog sukoba uz očekivanje da će unutrašnji procesi u Rusiji dovesti do slabljenja Moskve.

Drugi scenario predviđa poraz Evrope i dalje širenje ruskog uticaja, što bi, prema njegovim rečima, izazvalo gnev građana prema sopstvenim političkim elitama.

Istovremeno, Hazin smatra da mnogi građani Evrope osećaju da se kontinent nalazi u ozbiljnoj krizi, ali da su godinama izloženi narativu prema kojem je Rusija odgovorna za gotovo sve probleme.

Zbog toga bi, prema njegovom mišljenju, deo stanovništva mogao da prihvati sukob kao navodno rešenje nagomilanih problema.

Na kraju upozorava da Evropu u narednim godinama mogu pogoditi ozbiljni socijalni potresi i da se glavni problem ne krije u vojnoj moći, već u dubokoj političkoj i ekonomskoj krizi koja potresa čitav kontinent.