Bogataš nasmrt pretukao dadilju! Pobrkao ju je sa ženom! Cela afera je bizarna i užasna

Lord Lukan je proglašen krivim za ubistvo dadilje Sandre Rivet 19. juna 1975. godine – ali je do tada već nestao. 

Afera sa lordom Lukanom je bizarna i užasna, ali na prvi pogled, čini se da nema mnogo sumnje u redosled događaja. Čini se da se tokom noći 7. novembra 1974. godine britanski aristokrata lord Lukan sakrio u mraku u podrumskoj kuhinji svoje kuće u Belgraviji, u Londonu. Planirajući da ubije svoju suprugu, umesto toga je pretukao na smrt njihovu 29-godišnju dadilju Sandru Rivet jer ih je zamenio, pre nego što je napao ledi Lukan.

Ona je uspela da pobegne i podigne uzbunu, a u međuvremenu je lord Lukan pobegao, a mnogi pretpostavljaju da je skočio u more blizu Njuhejvena i udavio se. Nikada nije pronađen, iako je od tada prijavljeno da je viđen širom sveta, na svim kontinentima osim Antarktika.
Prema dokazima – i činjenici da je grof pobegao – slučaj deluje osuđujuće. 19. juna 1975. godine, na Rivetovoj istrazi, mrtvozorniku je trebalo samo 31 minut da proglasi lorda Lukana krivim za ubistvo. Ipak, ako se malo dublje zakopa, ima više pitanja nego odgovora.

Zašto bi neko ko je očigledno bio gadljiv prema krvi izabrao tako brutalan i nasilan metod? Kako je mogao da pomeša Rivet sa svojom ženom tokom dužeg napada? I zašto je ledi Lukan trebalo toliko vremena pre nego što je otrčala u obližnji pab i viknula „ubio je dadilju, pomozite mi“? Sve se to sabira u jednu od najvećih nerešenih kriminalnih misterija u britanskoj istoriji.

Priče i lorda i ledi Lukan o tome šta se dogodilo te noći su „sumnjive“, prema rečima istoričara Aleksa fon Tunzelmana, voditelja podkasta „Opsesija Lukanom“.

„Čini se kao da u središtu toga nema gotovo ničeg čvrstog na šta biste mogli da se oslonite, i onda je to veoma otvoreno za teorije ljudi... To je jedna od onih misterija koje su nerešene, i mislim da su verovatno nerešive.“

Ričard Džon Bingam, sedmi grof od Lukana, oženio se Veronikom, bivšom manekenkom i sekretaricom, 1963. godine. Bio je profesionalni kockar koji se školovao na Itonu, koji je, uprkos svom nadimku „Srećnik“, nagomilao dugove i suočio se sa bankrotom u vreme ubistva. Kada je nestao, postojale su sugestije da su mu pomogli bogati prijatelji, nazvani „Klermon set“ po kazinu koji su posećivali na Berkli skveru.

Jedna od neobičnijih teorija o Lukanovoj sudbini tvrdi da je on pucao u sebe, tražeći da se njegovo telo baci lavovima u privatnom zoološkom vrtu njegovog prijatelja, vlasnika Klermon kluba Džona Aspinala.

Jedan od razloga zašto je slučaj privukao pažnju javnosti bio je taj što je grafički detaljno otkrio brak koji je bio užasno disfuncionalan.

Par se rastao do januara 1973. godine, a lord Lukan se iselio iz porodične kuće u obližnji stan. Vodio je gorku, ali neuspešnu bitku za starateljstvo nad njihovo troje dece, što je zajedno sa njegovim predstojećim bankrotom sugerisalo motiv za ubistvo.

Međutim, postoji i druga strana priče. Veronika je patila od mentalnih problema tokom celog života, a nekoliko godina nakon nestanka njenog muža, njihova deca su joj oduzeta.

„Moj muž je još uvek živ i nemam razloga da verujem drugačije, pošto njegovo telo nije pronađeno“, rekla je Lejdi Lukan za emisiju „Newsnight“ na Bi-Bi-Siju u intervjuu iz 1980. godine. O događajima iz novembra 1974. godine, rekla je: „Za mene je to bio samo kratak incident koji sam zaboravila. Oporavila sam se od toga. Bila je to samo bračna stvar.“ Ostala je otuđena od svoje dece do svoje smrti 2017. godine.

Danas, tvrdi Fon Tunzelman, „možda postoji malo veći izazov za njenu priču. Ne sugerišem da je ona bilo šta uradila – samo da možda nije sama govorila punu istinu.“ Ali novinar i autor Džejms Foks je u pismu za Londonski pregled knjiga napisao da je ledi Lukan „veoma detaljno opisala kako se izvukla iz ovog ubilačkog napada svog muža... Nikada nije pokolebala niti ulepšala to tokom godina. Jedan detalj je bio toliko izvanredan da nije mogao biti izmišljen. Kada joj je skočio na grlo, uspela je da prohripće: 'Ne usuđuj se da mi diraš bisere.'“

Spekulacije o događajima u noći ubistva prate teorije o tome šta se dogodilo Lukanu u danima koji su usledili. Njegovo poslednje potvrđeno viđenje rano sledećeg jutra bilo je u kući prijatelja u Saseksu. Dok je bio tamo, pisao je pisma u kojima je insistirao na svojoj nevinosti, tvrdeći da je to bila „traumatična noć neverovatne slučajnosti“.

U pismima je prijateljima rekao da je slučajno prošao pored svoje bivše kuće i ugledao provalnika, pa je otrčao unutra da pomogne ženi. Njegov pozajmljeni Ford Korser je pronađen, napušten, u Njuhejvenu na južnoj obali tri dana kasnije. Krv koja odgovara Rivetovoj i ledi Lukan pronađena je na tapacirungu, a olovna cev iste vrste kao oružje ubistva bila je sakrivena u prtljažniku.

Neki su verovali da je Lukanov krug bogatih prijatelja zbio redove da ga zaštiti. Detektiv policije Saseksa Derek Vilkinson rekao je za BBC: „Osećam da je neko drugi dovezao auto i ostavio ga ovde. Mislim da je to bila diverzija.“ Sa sugestijama da je Klermonška grupa možda štitila lorda Lukana, u štampi se pojavila slika onoga što je Dejli Ekspres opisao kao „čvrsto povezan krug“ sa „masonskom vezom“.

U srcu misterije, ali često previđena u mitovima koji okružuju opsesiju koju je Tajms opisao kao „nacionalnu igru Kluedo“, nalazi se sama žrtva.

„Sandra Rivet je u ovom slučaju potpuno lišena glasa“, kaže fon Tunzelman.

„Često je nazivaju samo dadiljom, ljudi je čak ni ne pominju po imenu, i svi su fokusirani na ovaj neverovatno disfunkcionalan aristokratski brak. Ali istoričaru ili novinaru je veoma teško da se tome suprotstavi, jer nemamo ništa u njenom glasu. Ne možemo da čujemo od Sandre šta bi ona rekla o tome ili kako bi to učinila. Uopšte nemamo njenu stranu priče.“

BBC