Pet je godina ovog meseca od haotičnog povlačenja američkih snaga iz Kabula. Invazija i okupacija Avganistana, koju je predvodio NATO nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. na Njujork i Vašington, danas se uglavnom smatra neuspehom. Koštala je života više od 2.400 američkih i 450 britanskih vojnika, kao i desetina hiljada civila (tačan broj nije poznat). Iako su teroristi Al Kaide poraženi, njihovi domaćini Talibani ponovo su uspostavili represivnu, mizoginu islamističku vlast nakon povratka na vlast 2021. godine. Avganistan je postao sinonim za nepromišljeni zapadni intervencionizam i izgradnju države. Bio je to arhetipski „večiti rat", izraz koji je prvi put skovan tokom Vijetnama, piše 
Simon Tisdall za The Guardian.

Ako je ova poučna priča imala ikakvu trajnu vrednost, bila je to vrednost odvraćanja političara i generala od iskušenja da nepromišljeno zapadnu u sukobe bez jasnog plana, definisanih i ostvarivih ciljeva i strategije izlaska. Obeshrabrujuće je to što je lekcija o večitom ratu morala ponovo da se uči u Iraku, koji su SAD i Velika Britanija napale 2003. i napustile 2011, nanevši ogromnu štetu uz oskudnu korist. „Nikad više!" bio je strastven poklič tada i od tada. Pa ipak, čini se da se ista katastrofalna šema sada ponavlja nakon što je Donald Tramp doneo neshvatljivo nerazumnu odluku da napadne Iran. Rat koji je nazvao „malom ekskurzijom" ulazi u šesti mesec i brzo eskalira. I on ima „večiti" prizvuk.

Amerika preuveličava pretnje i sopstvenu moć

To što se ova nočna mora ponovo dešava prkosi svakom razumu. Kako je to moguće? Ostavljajući po strani neposredne uzroke rata, odgovori se mogu naći u trajnim američkim preterivanjima i pogrešnim predstavama o nivou i obimu spoljnih pretnji, izmešanim sa političkom nepoštenošću, nacionalnom ohološću, naivnošću i pogrešno usmerenim idealizmom. Prisećajući se mučnog američkog iskustva u Avganistanu, Karter Malkasijan, profesor na Nacionalnom ratnom koledžu koji je služio kao civilni savetnik američkih snaga u Helmandu i Kabulu, smatra da je osnovna premisa za zadržavanje trupa u Avganistanu tokom 20 godina – uverenje da bi se zemlja inače vratila u status utočišta za međunarodni terorizam – bila kobno pogrešna.

„Ništa slično se nije dogodilo. Tokom proteklih pet godina nijedan teroristički akt protiv SAD nije izvela grupa sa sedištem u Avganistanu", napisao je Malkasijan. „Vašington je potrošio otprilike bilion dolara na rat. Više od 775.000 pripadnika američkih oružanih snaga bilo je raspoređeno... sve to da bi se odbranili od pretnje koja se na kraju pokazala preuveličanom.

„Pet godina kasnije, najveća opasnost nije to što bi teroristička uporišta ponovo mogla da se pojave u Avganistanu. Ozbiljnija pretnja dolazi od rizika kolektivnog zaborava." Ukratko, „strahovi trenutka" ne bi trebalo da zamagle sećanja na užasne dugoročne troškove – ljudske, finansijske, geopolitičke – beskrajnog večitog rata.

Pogrešne pretpostavke i svesne laži kao povod za rat

Ako je avganistanski rat vođen na osnovu pogrešne pretpostavke, to još više važi za invaziju na naftom bogati Irak. Tvrdnja Džordža V. Buša iz 2002. da režim Sadama Huseina poseduje zalihe upotrebljivog hemijskog i biološkog oružja i da teži nuklearnoj bombi pokazala se netačnom. Netačna je bila i tvrdnja tadašnjeg potpredsednika Dika Čejnija da Irak „pomaže i štiti" Al Kaidu. Naknadna okupacija i pobuna postali su deo još šireg večitog rata – Bušovog „globalnog rata protiv terorizma". Prema projektu Costs of War Univerziteta Braun, procenjuje se da je između 2001. i 2023. godine u direktnom nasilju nakon 11. septembra u Iraku, Avganistanu, Siriji, Jemenu i Pakistanu ubijeno oko 940.000 ljudi. Do 3,8 miliona ljudi umrlo je indirektno u ratnim zonama nastalim posle 11. septembra.

Lako je naknadno preispitivati odluke o ratu i miru donete pod pritiskom stravičnih događaja. Neiskreno sprovođenje političkih, vojnih i komercijalnih agendi, kao i manipulacija obaveštajnim podacima i javnim mnjenjem, teže je opravdati. Ipak, da li je ikada ijedan rat pokrenut bez skrivenih motiva? Mnogo diskutovani novi film zasnovan na Homerovom epu, Odiseji, bavi se posledicama desetogodišnjeg Trojanskog rata, koji je navodno izazvala otmica lepe Jelene Spartanske. Ipak, prozaičnije rečeno, rat je možda više bio vezan za pravednu trgovinu nego za lepu devojku. SAD su tvrdile da su vodile vijetnamski rat da bi podržale demokratiju i zaustavile širenje komunizma – diskreditovanu „teoriju domina". Ali radilo se i o američkom ekscepcionalizmu i globalnoj hegemoniji. U tom smislu, malo šta se promenilo.

Šta još navodi američke političare da rizikuju skupa upletanja u strane ratove koje ne mogu da kontrolišu i u kojima obično gube? Nesigurnost – odnosno strah – zajednički je imenitelj. Poput Buša pre njega, Tramp i izraelski lider Benjamin Netanjahu su svesno i u velikoj meri preuveličali neposrednost i egzistencijalnu prirodu iranske pretnje. Kao i Irak 2003. godine, Iran ne poseduje nuklearno oružje i ne postoji nijedan čvrst dokaz da pokušava ili je nedavno pokušavao da ga stekne. Ovde postoji ponavljajući paradoks: prizor najmoćnije zemlje sveta koja se ponovo, iz straha, obračunava sa senkama.

I Trampova nadmena neprijateljska politika prema slabijim susedima poput Venecuele, Kube, Kolumbije, Paname i Grenlanda ima svoj „večiti" karakter. Ona je ukorenjena u temeljnom mitu da SAD imaju jedinstvenu misiju – i pravo – da nadgledaju zapadnu hemisferu, stav koji su kasnije proširile na ostatak sveta. Isto tako, pohlepa je večita. Napuštajući altruističke ideje o promociji demokratije, Tramp nastoji da ostvari ekonomsku, kao i geopolitičku dominaciju. Pokušao je da unovči ratove u Ukrajini i Gazi. Njegov fokus na Ormuski moreuz pokazuje kako se bezbednosna politika i finansijski i komercijalni interesi neizbežno prepliću.