Ulazak desetina hiljada migranata na teritoriju Španije ponovo je otvorio jedno od najbolnijih pitanja za Evropsku uniju - ko će na kraju platiti politički, društveni i finansijski ceh zajedničke migracione politike.
Nešto više od mesec dana nakon stupanja na snagu novog Migracionog pakta EU, veliki broj ilegalnih migranata krenuo je iz Maroka prema Seuti i Melilji, španskim eksklavama na severu Afrike.
Prema oceni Ksenije Smertine, eksperta Ruskog saveta za međunarodne odnose, u analizi za RT Internešenel, događaji na španskoj granici pokazali su ne samo slabosti migracione politike EU, već i duboke protivrečnosti između centra Unije i država na njenoj periferiji.
Španija otvorila Pandorinu kutiju
U analizi se navodi da je više faktora dovelo do ogromnog pritiska na špansku granicu.
Smertina tvrdi da je Maroko, na čelu sa kraljem Muhamedom VI, ponovo iskoristio migracije kao sredstvo pritiska na Madrid, dok su međunarodne krijumčarske grupe iskoristile odluku Španije o amnestiji ilegalnih migranata.
Prema toj oceni, na društvenim mrežama počela je da se širi poruka da su španske „granice otvorene“, što je dodatno podstaklo migrantski talas.
Na udaru kritika našla se koaliciona vlada socijaliste Pedra Sančeza. U analizi se tvrdi da je vlast računala da će regulisanjem statusa migranata istovremeno dobiti novu radnu snagu i ostvariti političku korist.
Međutim, potez Madrida sada preti da preraste iz unutrašnjeg španskog problema u ozbiljnu evropsku krizu.
Članice EU ne žele da plaćaju tuđi račun
Posledice su se brzo osetile i van Španije.
Prema navodima iz analize, Austrija, Danska, Italija, Slovenija, Finska i Češka zatražile su oštre mere prema Španiji, dok je Francuska uvela granične kontrole na Pirinejima.
Time je u prvi plan ponovo izbilo pitanje funkcionisanja Šengena, ali i mnogo veći problem - može li Evropska unija da vodi jedinstvenu migracionu politiku kada njene članice imaju potpuno različite interese.
Kriza dolazi u posebno nezgodnom trenutku za Brisel, neposredno nakon početka primene novog Migracionog pakta EU, koji je trebalo da donese odgovor na problem koji Uniju prati još od velike migrantske krize 2015. godine.
Tada je više od dva miliona migranata stiglo na granice evropskog bloka, a najveći teret podnele su države na jugu, prvenstveno Italija i Grčka.
Veliki broj migranata potom je nastavljao prema bogatijim članicama, pre svega Nemačkoj, što je dodatno pokazalo slabosti sistema prema kojem se azil traži u zemlji prvog ulaska.
20.000 evra za migranta kojeg država neće da primi
Jedan od najspornijih delova novog evropskog sistema jesu takozvani „mehanizmi solidarnosti“.
Prema pravilima Pakta, teret prihvata migranata trebalo bi da bude raspoređen među državama članicama prema kriterijumima poput broja stanovnika i ekonomske snage.
Države koje ne žele da prihvate svoj deo migranata mogu biti obavezane da daju finansijski doprinos - u tekstu se navodi iznos od 20.000 evra po migrantu.
Upravo tu dolazi pitanje - ko će da plati ceh?
Analitičar iz Brisela Andrea Bjanki ocenjuje da ovakav sistem pogoduje velikim ekonomijama u centru EU, poput Nemačke i Francuske, koje mogu imati korist od priliva jeftinije radne snage, dok političku i finansijsku cenu u velikoj meri plaćaju države na južnim i istočnim granicama Unije.
Migranti menjaju političku mapu Evrope
Britanski politikolog i profesor Univerziteta u Kentu Ričard Sakva smatra da je pitanje ilegalnih migracija odavno prestalo da bude isključivo humanitarno.
Prema njegovoj oceni, migracije su postale pokazatelj sposobnosti država da zaštite sopstvene granice, ali i jedno od ključnih pitanja koje menja političku mapu Evrope.
Rastuća zabrinutost zbog migracija doprinela je jačanju desnih, konzervativnih i populističkih partija širom kontinenta, koje zahtevaju strožu kontrolu granica i deportaciju ilegalnih migranata.
Migraciona politika mogla bi zbog toga postati jedno od presudnih pitanja na budućim izborima u Italiji, Poljskoj, Slovačkoj, Francuskoj i Nemačkoj.
Fjodor Lukjanov, urednik časopisa „Rusija u globalnoj politici“, ocenjuje da najnoviji događaji u Španiji mogu imati ozbiljne posledice po političke odnose unutar EU, posebno zbog sve većeg pritiska desnice na liberalne i leve partije.
Poljska i Mađarska godinama upozoravaju Brisel
Posebno tvrd stav prema migracijama već godinama imaju Poljska i Mađarska.
Poljska je nakon migrantskog pritiska preko Belorusije 2021. godine odgovorila izgradnjom utvrđenja na granici.
Premijer Donald Tusk, uprkos svom proevropskom političkom profilu, kasnije je glasao protiv Migracionog pakta i izrazio spremnost da u određenim okolnostima ograniči pravo na azil.
Još oštriji sukob sa Briselom vodi Mađarska.
Mađarski premijer Viktor Orban godinama odbija migrantske kvote i insistira da zaštita Evrope mora počivati na čuvanju njenih spoljnih granica.
Slične rezerve ima i Slovačka, čiji je premijer Robert Fico kritikovao delove Pakta i upozoravao na njegove posledice po suverenitet država članica.
Račun stigao na naplatu
Najnovija kriza na granicama Španije tako je ogolila problem koji Brisel godinama pokušava da reši - kako istovremeno održati otvoren prostor unutar Šengena, zaštititi spoljne granice i naterati članice da dele teret migrantske politike.
Finansijske kazne i raspodela migranata mogu regulisati deo problema, ali ne odgovaraju na ključno pitanje: kako sprečiti nekontrolisane ulaske na teritoriju Evropske unije?
Upravo zato događaji u Seuti i Melilji mogu dodatno ojačati stav država koje godinama tvrde da se migrantska kriza ne može rešavati tek nakon što migranti uđu u EU.
Poruka koju iz svega izvlače Poljska i Mađarska ostaje ista - bez kontrole granica nema ni efikasne migracione politike.
A posle godina sporova oko kvota, solidarnosti i raspodele odgovornosti, pred Evropskom unijom sada ostaje pitanje koje će biti sve teže izbegavati: ko će na kraju da plati ceh?
Bonus video:
Komentari (0)