Ni Vlada, ni Ministarstvo spoljnih poslova, ni većina domaćih medija nisu postavili elementarno pitanje: zašto Crna Gora nije bila deo sastanka i kakav je njen status u odnosu na ovu inicijativu?

Koalicija voljnih – šta je i čemu služi

Reč je o neformalnom političko-bezbednosnom formatu zapadnih zemalja koje su spremne da, izvan klasičnih institucionalnih okvira, koordiniraju poteze u vezi sa aktuelnim bezbednosnim i geopolitičkim izazovima, prvenstveno u kontekstu rata u Ukrajini. To nije NATO sastanak, ali jeste politički filter kroz koji se vidi ko se smatra relevantnim, pouzdanim i politički ozbiljnim partnerom.

Drugim rečima, Koalicija voljnih je klub onih koje se pita – ili makar obaveštava – kada se razgovara o krupnim stvarima.

Formalno članstvo NATO-a nije dovoljno

Crna Gora je formalno članica NATO-a, ali se očigledno ne doživljava kao politički faktor vredan konsultovanja. Nije reč o vojnoj snazi – ni druge manje države nisu vojne sile – već o političkoj jasnoći, stabilnosti i kredibilitetu.

U Parizu se nije raspravljalo o protokolarnim temama, već o pravcima delovanja. A Crna Gora u tom razgovoru, očigledno, nije smatrana ni neophodnom, ni korisnom, ni relevantnom.

Tišina Vlade i Ministarstva spoljnih poslova

Poseban problem predstavlja potpuna tišina domaćih institucija. Ne postoji javno objašnjenje:

• Da li Crna Gora želi da bude deo ove inicijative,

• Da li je poziv izostao zbog političkog stava Vlade, ili je jednostavno procenjeno da Crna Gora nema šta da ponudi.

Ćutanje u ovakvim situacijama nije neutralno. Ono je priznanje marginalizacije.

Poštovanje u međunarodnim odnosima se gradi, ne dobija

Ovo nije pitanje prestiža, već realne pozicije države u međunarodnim odnosima. Članstvo u NATO-u očigledno nije dovoljno da bi se bilo pozvanim za sto. Poštovanje se ne dobija automatski, već se gradi ozbiljnom politikom, jasnim stavovima i stabilnim institucijama.

Crna Gora danas izgleda kao država koja formalno pripada Zapadu, ali politički ne učestvuje u njegovim ključnim razgovorima. To je suština problema.

Ako nas ne zovu na sastanke na kojima se odlučuje, onda je iluzorno govoriti o „punopravnom članstvu“ ili „važnoj ulozi“. Ovo je još jedan podsjetnik da se međunarodni ugled ne gradi deklaracijama, već time da drugi smatraju da vredi čuti šta imate da kažete.