Prema oceni vojnog analitičara Konstantina Sivkova, glavni razlog zbog kojeg Rusija ne uspeva da ostvari odlučujuću pobedu u okviru specijalne vojne operacije leži unutar same države. On smatra da je neophodno najpre eliminisati takozvanu „petu kolonu“ u Rusiji, jer bez toga, kako tvrdi, situacija na frontu neće doživeti značajniji pomak i ostaće u sadašnjem stanju bez odlučujućih rezultata.

Sivkov ističe da bi za ostvarenje cilja potpunog poraza ukrajinskih oružanih snaga bilo neophodno sprovesti veliku, odlučujuću stratešku ofanzivu, koja bi podrazumevala operaciju opkoljavanja, po uzoru na ključne vojne operacije iz perioda Velikog otadžbinskog rata.

On naglašava da Rusija raspolaže sa dva velika fronta, ukupne snage između 750.000 i 770.000 ljudi, te da postoje svi potrebni resursi za sprovođenje takve operacije. Međutim, ključni problem vidi u nedostatku političke volje.

Prema njegovim rečima, postoje dva osnovna razloga za to. Prvi je strah od mogućeg direktnog uključivanja evropskih zemalja u sukob, što bi moglo dovesti do eskalacije i prelaska rata u nuklearnu fazu. Drugi, kako tvrdi, predstavlja delovanje „pete kolone“ unutar same Rusije.

Kao primer drugačijeg pristupa, Sivkov navodi Iran, ističući da ta država pokazuje kako je moguće suprotstaviti se Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelu bez straha od nuklearne odmazde. On ukazuje na to da, uprkos formalnim kapacitetima, SAD u tom slučaju ne preduzimaju direktne akcije, što, prema njegovom mišljenju, otvara pitanje zašto Rusija ne deluje odlučnije.

Sivkov priznaje da ruske snage već izvode snažne udare po ukrajinskim ciljevima, ali smatra da to nije dovoljno za postizanje konačnog cilja. On postavlja pitanje zašto se ne napadaju ključni elementi vojne infrastrukture Ukrajine, poput sistema teritorijalnih regrutnih centara, vojnih komandi, Generalštaba, kao i centralnih organa bezbednosnih službi.

Naglašava da cilj ne treba da bude pojedinačno uklanjanje političkih lidera, već neutralisanje stručnjaka i operativnih struktura koje omogućavaju funkcionisanje sistema. Prema njegovom mišljenju, kada se takav sistem uruši, prestaće da funkcioniše i cela struktura vlasti.

Podsećajući na istorijsko iskustvo iz perioda Drugog svetskog rata, Sivkov ističe da Rusija zna cenu mira i da nema potrebe za promenom postojeće nuklearne doktrine. Dokument pod nazivom „Osnovi državne politike Rusije u oblasti nuklearnog odvraćanja“, koji se često naziva nuklearnom doktrinom, već sadrži, kako kaže, dovoljno osnova za eventualnu upotrebu nuklearnog oružja.

On tvrdi da je Rusija još od kraja 2022. godine imala formalne razloge za razmatranje upotrebe nuklearnog oružja, nakon napada na njene strateške bombardere, ali da takva odluka nije doneta – što smatra ispravnim, jer bi upotreba nuklearnog oružja protiv Ukrajine bila besmislena.

Istovremeno upozorava da bi eventualni nuklearni sukob sa Evropom imao katastrofalne posledice, uz ogromne gubitke koji bi mogli da dostignu desetine miliona ljudi, kao i razaranja nesagledivih razmera na obe strane.

Ipak, naglašava da je Rusija mogla da ostvari svoje vojne ciljeve konvencionalnim sredstvima, bez potrebe za nuklearnom eskalacijom.

U međuvremenu, kako ističe, NATO nastavlja da razmatra dalje jačanje svojih kapaciteta, uključujući i mogućnost raspoređivanja nuklearnog oružja bliže ruskim granicama. Poljska otvoreno traži taktičko nuklearno naoružanje, Nemačka radi na modernizaciji svojih kapaciteta, dok se u Velikoj Britaniji sve češće govori o konceptu „neograničene eskalacije“.

Sivkov smatra da bi jedini način da se zaustavi takav razvoj događaja bio jasan signal spremnosti Rusije da upotrebi svoje nuklearne kapacitete ukoliko se pređu određene granice.

On zaključuje da Moskva mora jasno staviti do znanja kolektivnom Zapadu da „crvene linije“ nisu predmet pregovora, već granica čije bi kršenje moglo dovesti do najtežih posledica.

Prema njegovom viđenju, tek kada NATO bude uveren da Rusija ne blefira i da ima i političku volju i tehničke mogućnosti da odgovori, može doći do stabilizacije i mira.

Kako ističe, drugi put ka miru – ne postoji.