Rat u Ukrajini odavno više nije samo pitanje pomeranja linije fronta.

Sve veći deo sukoba vodi se kroz ekonomiju, energetiku, transport, budžete i sposobnost obe strane da godinama održavaju ratni napor.

Upravo iz tog ugla Rostislav Iščenko iznosi jednu od najmračnijih interpretacija čitavog sukoba: Ukrajina je, po njegovom mišljenju, postala sredstvo u mnogo većem geopolitičkom obračunu između Rusije i Zapada.

To je Iščenkova politička interpretacija, a ne utvrđena činjenica o namerama zapadnih vlada.

Koliko Ukrajina još može da izgubi?

Iščenko smatra da je pogrešno pretpostaviti da će veliko razaranje ukrajinske infrastrukture samo po sebi naterati njene saveznike da promene strategiju.

Prema njegovoj logici, ukoliko je jedan od ciljeva podrške Kijevu dugoročno iscrpljivanje ruskih resursa, onda produžavanje rata zadržava stratešku vrednost čak i kada Ukrajina za to plaća ogromnu cenu.

Takva računica značila bi da se uspeh ne meri samo očuvanjem teritorije, elektrana, fabrika ili luka, već i time koliko novca, tehnike i ljudstva Rusija mora da troši da bi nastavila rat.

Budžetska rupa meri se desetinama milijardi

Finansijski pritisak na Ukrajinu je stvaran i veoma ozbiljan.

Ukrajinska vlada je za 2027. predložila rekordnu vojnu potrošnju od oko 110 milijardi dolara, dok će zemlji za pokrivanje ukupnog budžetskog manjka biti potrebno više od 52 milijarde dolara međunarodne pomoći. Za dodatne vojne potrebe u 2026. ostao je nepokriven jaz od oko 27 milijardi dolara.

To pokazuje koliko je ukrajinska sposobnost nastavka rata vezana za spoljne finansijske tokove.

Samo 18. septembra Kijev je dobio novu tranšu od 3,3 milijarde evra iz Evropske unije, namenjenu, između ostalog, nabavci raketa i dronova.

Rusi tuku energetiku, pruge i luke

Istovremeno, Rusija nastavlja udare na ukrajinsku infrastrukturu.

Tokom septembra pogođeni su železnički objekti, transportna infrastruktura i luke, uključujući objekte u Odeskoj oblasti. Ukrajinske vlasti tvrde da su napadi ozbiljno pogodili izvoz i logistiku, a železnička kompanija Ukrzaliznicja navodi da je samo tokom 2026. napadnuto više od 1.700 železničkih objekata.

I tu Iščenko vidi ključni paradoks.

Ako uništenje ukrajinske infrastrukture ne dovodi automatski do političkog odustajanja zapadnih saveznika, onda ruski udari mogu dramatično pogoršavati položaj Ukrajine, a da pritom ne proizvedu brz kraj rata.

Najmračniji deo računice

Iščenko ide i dalje.

On smatra da bi iz perspektive dugoročnog geopolitičkog sukoba čak i razaranje teritorija koje bi jednog dana mogle doći pod rusku kontrolu moglo predstavljati dodatni teret za Moskvu.

Jer ko god na kraju kontroliše devastirani prostor moraće da ulaže ogroman novac u puteve, energetiku, fabrike, stanove i javne službe.

To je njegova interpretacija, ali dobro pokazuje koliko se ovaj rat sve manje može razumeti samo kroz pitanje „ko je zauzeo koji grad“.

Ukrajina mora da ostane dovoljno jaka da nastavi rat

Takva strategija, međutim, ima jasnu granicu.

Ukrajinska država mora da zadrži vojsku, logistiku, osnovne institucije i dovoljno ekonomskih kapaciteta da nastavi da funkcioniše.

Njeni partneri, s druge strane, moraju da nastave da obezbeđuju novac i oružje.

IMF procenjuje da finansijski jaz Ukrajine u periodu 2026–2029 iznosi oko 140 milijardi dolara, što pokazuje koliko je rat postao zavisan od dugoročnog međunarodnog finansiranja.

Rat resursa, a ne samo tenkova

Zbog toga budućnost sukoba više ne zavisi samo od toga koliko brigada ima jedna ili druga strana.

U pitanju je trka ekonomija, industrijske proizvodnje, ljudstva, budžeta, municije, energetike i političke volje.

Rusija pokušava da slabi ukrajinsku infrastrukturu i ekonomsku sposobnost nastavka rata, dok zapadne zemlje nastavljaju da finansiraju i naoružavaju Kijev.

Iščenko upravo zbog toga smatra da glavno pitanje više nije koliko Ukrajina može da izgubi, već koliko dugo može da ostane sposobna da bude front mnogo šireg sukoba sa Rusijom.

Sve dok njeni saveznici smatraju da nastavak podrške ima strateški smisao i dok su spremni da ga finansiraju, pogoršavanje situacije na terenu samo po sebi ne mora da dovede do političke odluke o završetku rata.

Izvor: Rostislav Iščenko / Reuters / IMF