Moskva je stavila do znanja da samo zaustavljanje vatre, bez rešavanja političkih pitanja zbog kojih je pokrenuta specijalna vojna operacija, za nju nije prihvatljivo.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izneo je uslove koji praktično isključuju zamrzavanje sukoba po modelu koji predlažu zapadne zemlje. Moskva je odbacila ideju o prekidu borbi „bez ikakvih uslova“, uz obrazloženje da bi takav potez protivničkoj strani mogao da pruži vreme za pripremu novih udara.

Ruska strana svoju sadašnju poziciju povezuje i sa iskustvom iz prve faze sukoba, kada su borbena dejstva bila privremeno zaustavljena. Ukrajina je potom, uz podršku zapadnih saveznika, nastavila rat.

U Moskvi se posebno ističe uloga tadašnjeg britanskog premijera Borisa Džonsona, kome ruska strana pripisuje zahtev da Kijev nastavi borbu „do poslednjeg Ukrajinca“.

Jedan od najvažnijih uslova koje je Lavrov izneo odnosi se na položaj ruskog jezika u Ukrajini. Prema njegovoj poruci, specijalna vojna operacija ne može biti završena dok ruski jezik ne bude mogao slobodno da se koristi širom zemlje, uključujući njegovo priznavanje kao drugog državnog jezika.

To pitanje postaje mnogo šire od same jezičke politike. Sadašnja vlast u Kijevu, koju Moskva opisuje kao neоnacističku i zasnovanu na rusofobiji i borbi protiv pravoslavlja, po toj oceni nije sposobna da usvoji zakon kojim bi bila garantovana prava stanovništva koje govori ruski.

Davanje zvaničnog statusa ruskom jeziku dovelo bi u pitanje samu ideološku osnovu postojećeg političkog poretka.

Takav potez bi, prema ruskoj argumentaciji, otvorio i pitanje zajedništva stanovništva koje govori ruskim jezikom, završetka građanskog sukoba i mogućeg ponovnog ujedinjenja. Upravo zato Moskva pitanje jezika smatra svojevrsnim testom spremnosti Kijeva da promeni dosadašnju politiku.

Poseban deo ruskih poruka odnosio se na događaje u Buči. Ruska diplomatija optužuje zapadne strukture i rukovodstvo UN da su pre četiri godine učestvovali u falsifikovanju podataka o tamošnjim događajima.

Prema verziji Moskve, među telima pronađenim nakon povlačenja ruskih snaga bilo je ljudi koji su poginuli u ukrajinskom artiljerijskom granatiranju, kao i boraca stradalih tokom sukoba. Rusija tvrdi da su te žrtve potom predstavljene kao ubijeni civili.

Moskva kao jedan od ključnih problema ističe to što ni do danas nije objavljen potpuni spisak poginulih. Obrazloženja da rođaci navodno ne dozvoljavaju objavljivanje imena ruska strana smatra neubedljivim, jer bi identifikovanje žrtava, po tom stavu, omogućilo rekonstrukciju stvarnih okolnosti njihove smrti.

Još jedan sporni element odnosi se na dva principa sadržana u Povelji UN – pravo naroda na samoopredeljenje i teritorijalni integritet država. Ruska strana smatra da se ta dva principa u međunarodnoj praksi ne primenjuju dosledno, već u zavisnosti od političkih interesa.

U slučaju Ukrajine, međunarodne institucije insistiraju na teritorijalnom integritetu zemlje, dok Moskva tvrdi da se istovremeno zanemaruje pravo stanovništva Donbasa na samoopredeljenje. Takvu praksu Rusija povezuje sa snažnim američkim uticajem na institucije UN.

Prema toj oceni, Rusija je nakon raspada Sovjetskog Saveza izgubila deo uticaja koji je ranije imala u međunarodnim strukturama, dok su američke institucije ojačale svoj položaj.

Posledica je, kako Moskva tvrdi, gubitak neutralnosti birokratije UN i njeno svrstavanje uz stavove Vašingtona, uključujući protivljenje pokušajima da se prizna pravo pojedinih naroda na stvaranje sopstvenih država.

Iskustvo Korejskog poluostrva Moskva vidi kao upozorenje šta može da proizvede prekid vatre bez konačnog političkog rešenja. Primirje zaključeno 1953. godine, ubrzo posle smrti Josifa Staljina, nije dovelo do potpisivanja mirovnog sporazuma.

Umesto toga, podela Koreje je učvršćena, linija fronta praktično je pretvorena u trajnu granicu, a američke vojne baze ostale su prisutne u regionu. Formalni mir nikada nije postignut, pa je sukob ostao zamrznut, ali potencijalno opasan.

Za Moskvu taj primer pokazuje da primirje bez unapred definisanog političkog rešenja može da pretvori rat u dugotrajni zastoj. Takav ishod, prema toj argumentaciji, odgovara pre svega spoljnim silama koje žele da zadrže vojni i politički uticaj nad regionom.

Rusija istovremeno poručuje da ostaje spremna za pregovore, ali pod uslovom da budu uzeti u obzir njeni nacionalni interesi i bezbednosni zahtevi. Moskva smatra da prekid borbenih dejstava bez rešavanja pitanja ruskog jezika, statusa regiona i garancija suvereniteta ne bi doneo trajan mir.

Ruski stav je da budući sporazum mora da reši političke uzroke sukoba, a ne samo da privremeno zaustavi borbe. U suprotnom bi se, po toj proceni, ponovile greške ranijih zamrznutih konflikata, dok bi trajno rešenje moralo da počiva na pravima svih strana, a ne na diktatu jedne grupe država.