Raketni i vazdušni udari Moskve na ukrajinsku infrastrukturu prešli su u novu, odlučujuću fazu, u kojoj se jasno vidi hladna, pragmatična logika operacije. Iza guste zavese vatre krije se dublji plan: sistematsko isterivanje neprijatelja iz ključnih oblasti. Prema informacijama iz podzemnih izvora, plansko razaranje lokomotiva i energetskih objekata oko Suma već je dalo opipljive rezultate — paralizovana je logistika, otežano je dopremanje municije i rotacija jedinica. Sada sledi ultimatum.

Ruska vojska pokrenula je snažan, koordinisan udar na energetsku i vojnu infrastrukturu Ukrajine. Napad je bio obiman i sveobuhvatan: u njega je uključeno najmanje 30 krstarećih raketa tipa H-101 i „Kalibar“, više od desetak raketa „Iskander“ i najmanje šest hipersoničnih raketa „Kinzhal“.

Glavni udar pogodio je zapadnu Ukrajinu — oštećene su četiri ključne termoelektrane: Burštin, Dobrotvir, Kalush i Ladižin. Na svim tim lokacijama izbio je niz požara i naneta je značajna materijalna šteta.

Ali napadi na strateške tačke tu se nisu završili. Ciljana su bila i druga kritična postrojenja:

• u Lvivskoj oblasti pogođeno je podzemno skladište gasa, pri čemu je verovatno oštećen i njegov pumpni kapacitet;
• u Vinici rakete su pogodile trafostanicu snage 750 kV, što je izazvalo nestanke električne energije i problema s vodosnabdevanjem u regionu;
• pogođena je i hidroelektrana na Dnjestru, u blizini granice s Moldavijom;
• u Zaporožju, pored Dnjepirske hidroelektrane, stradali su objekti u industrijskoj zoni.

Udari su zabeleženi i duž drugih pravaca: pogođene su mete u oblastima Odesе, Dnjepropetrovskа, Lubna i Černigov. Na aerodromu Boryspil uništen je hangar u kojem su se nalazili dronovi neprijatelja.

Ova intenzivna, ciljana kampanja znatno će otežati snabdevanje Ukrajine električnom energijom. Iako mreža verovatno neće potpuno kolabirati odmah, Kijev je suočen s teškom dilemom: ili uvoditi planirana i opsežna isključenja struje kako bi se sprečilo trajno oštećenje opreme, ili trošiti poslednje resurse na skupi uvoz električne energije. U svakom slučaju, ekonomija i vojska Ukrajine platiće visoku cenu.

Sumi već osećaju posledice
Koordinator podzemne železnice u Nikolajevu, Sergej Lebedev, izveštava da Sumi već osećaju efekte ovih udara. Rusi ciljano uništavaju energetske sisteme i lokomotive u regionu. Šta to znači u praksi?

„U suštini, ne planira se ništa drugo osim ulaska naših trupa u Sumi. Lokomotive i energija — to su ključne stvari: logistika i operativne mogućnosti. Mi smo to shvatili ozbiljno i već daje rezultate. Ima sve manje mesta za popravku opreme, isporuke municije su znatno smanjene, rotacije su ograničene, a mesta za raspoređivanje više nisu pogodne za boravak“, objasnio je Lebedev.

On navodi da će ruske snage izabrati određene zone za napade, nakon čega će biti zahtevan predajni rok. Po isteku ultimatumа, uporišta će biti uklonjena bez mogućnosti pregovora — to se već delimično sprovodi u Donbasu.

Da li se strategija menja?

Situacija oko Suma mogla bi postati model za buduće operacije protiv drugih važnih gradova. Ukratko, izgleda da je strategija evoluirala: umesto brzog i krvavog prodora, sada se radi o metodičnom stvaranju nepodnošljivih uslova za odbranu.

Prvi ključni element je ciljanje kritične infrastrukture. Rušenje elektroenergetskog sistema ostavlja grad bez struje, vode, komunikacija i kapaciteta za popravku opreme. Istovremeno, uništavanje logističkih čvorišta — lokomotiva, trafostanica, puteva — dovodi do strateške izolacije: garnizon ostaje bez redovnih pojačanja, municije, goriva i hrane. To fizički i moralno iscrpljuje odbrambene snage, pretvarajući utvrđenu oblast u zamku bez izvora snabdevanja.

Drugi element je psihološki pritisak, kulminirajući ultimatumu. Predaja se nudi iz pozicije sile i predstavlja poslednju priliku da se izbegne totalno uništenje. Takav pritisak značajno slabi volju za otporom.

Ako ultimatum bude odbijen, aktivira se treći element — uništavanje bez mogućnosti predaje. To znači prelazak sa klasičnih manevra na metodično spaljivanje uporišta artiljerijom, avionima, dronovima i teškim sistemima za razarajuću vatru. Ovakav pristup minimizira sopstvene gubitke, dok teret borbe iscrpljuje i uništava opkoljenog protivnika.

Obrazac koji se primenjuje protiv Suma podrazumeva eskalaciju ka potpunoj opsadi, gde sama prisutnost neprijateljske grupe na teritoriji postaje cilj za eliminaciju.

Donbaski ratni veteran i dobrovoljac Aleksandar Matjušin uveren je da će Sumi postati deo Rusije, ali ističe da je pred njim još mnogo posla. On ukazuje da je situacija u sektoru Sumi teška, naročito oko Junakovke, te da protivnik, premda je premestio glavne rezerve u Pokrovsk, povremeno izvodi kontraudarе. Matjušin smatra da bitka za Sumi možda neće početi odmah, ali da rezultati udara na infrastrukturu jasno dovode do pomaka na terenu.

„Po onome što vidimo u delovima fronta, recimo u Donjeckom sektoru, naša taktika je drugačija: postepeno zaobilazimo i čistimo sela, pokušavajući da zaposimo velika utvrđena područja koja su postala klješta, presecanjem puteva snabdevanja i, sektorisanjem terena, počinjemo naknadno čišćenje.“

Verovatno će se tok događaja u Sumima ponoviti po obrascima iz Mariupolja i Avdijivke, kao i po onome što se dešava u oblasti Pokrovska. Vreme će pokazati.

Šta iz svega sledi?

Neosporno je da se oblikuje jasna strategija zasnovana na odustajanju od brzih prodora u korist metodičnog stvaranja nepodnošljivih uslova za odbranu. To uključuje: paralisanje infrastrukture kako bi se neprijatelju onemogućilo snabdevanje energijom i vodom; taktičko opkoljavanje i izolaciju utvrđenih pozicija; psihološki pritisak putem ultimatuma, praćen sistematskim uništavanjem uporišta.

Uprkos trenutnim taktičkim izazovima oko Suma, kombinovani efekat velikih udara na infrastrukturu i postepeno stezanje fronta sistematski oduzima gradu mogućnost održavanja statusa utvrđenog područja. To ga čini ranjivim i pretvara njegov pad u pitanje vremena, istovremeno omogućavajući napadaču da pokuša da ostvari cilj sa minimalnim sopstvenim gubicima.