Spisateljica Vedrana Rudan se bori sa karcinomom, a svoje misli i zapažanja deli sa čitaocima na svom blogu.
Okružena je ljudima koje voli. sinom i suprugom, a kako sama piše: "Život je ipak lep".
Kolumnu koju je Vedrana objavila na svom blogu rudan.info prenosimo u celosti:
-Danas sam, uz pomoć muža, bila u gradu. Osetila sam da će moje noge to izdržati. Taksi nas je dovezao do vrata Neurotha. Prelomila sam. Ipak sam uzela slušni aparat, jer mi je život u "buretu" postao nepodnošljiv. Šta govori onaj koji u mom pravcu otvara usta? Čudan život živim, koja već dve i po godine molim smrt. Ovih dana, muž mi je, dok sam bila u bolnici, kupio specijalni krevet i stolicu koju stručnjaci nazivaju "princezom". Život mi se odvija u delu dnevnog boravka - istakla je Rudan, te dodala:
-Ne hodam, imam kolica, ruke mi se tresu, u ustima mi se javljaju afte, ne znam od čega. Danas, posle ko zna koliko vremena, ponovo čujem, vid mi je zamućen. Ne zanimaju me ratovi, mir, ljudi. Kratak mi je dah, izbegavam da izgovaram duge rečenice i pravim se da me ne zanimaju lekari. Zapravo se hvatam za svaki njihov pogled i pokušavam da verujem u osmehe.I ti ljudi, nepoznati ljudi koje srećem u hodnicima bolnice, svi u svojim kolicima, govore mi isto: "Drago nam je što ste sa nama. Kakvi god da smo". Onda im objašnjavam da želim smrt i pokušavam da ne plačem - piše ona, te ističe:
-Pa se pitam, kada sam sama, da li zaista želim da umrem ili mi je ipak svaki susret, svaki pozdrav prodavačice krompira koja zna da je njen kupac moj sin, znak da me neko voli i da zbog toga… Ovo ponavljam jer mi ne ide u glavu. Nikada nisam mislila da će mi moja deca jednom biti oslonac u starosti. Da ću sa jednim čovekom provesti četrdeset godina i da će mi postati medicinski brat. Objašnjavam mu da želim smrt i konačan mir, a ipak danas imam slušni aparat u uhu?
"Uživajte u životu, ja umirem"
-Uživaj u životu, ja umirem, ali ti moraš da znaš koliko je život lep. Lep. Kad bi mi neko garantovao da ću još jednom bar tri dana biti zdrava kao nekad… teško je to i reći. Stara sam i plašim se onoga što me čeka. Da mi je neko rekao da život postoji i u dvanaest kvadrata i da te može usrećiti pozdrav nepoznate prodavačice krompira i pohvale Nives koja mi pomaže na terapiji da bih mogla da ustanem iz kreveta. Niko mi ništa nije rekao. Juče sam bila kod frizera. U mene je gledalo čudno biće. Kortizon? Smrt? Jedva sam savladala tri koraka do izlaznih vrata. Ali ipak, oprane kose. Radujete li se životu? Znate li kakav bi mogao biti? Da sam ja znala, moj život bi bio i radost i smeh i opušteno vrištanje u moru i kada je mladost ostala iza mene. Nisam znala. Mislila sam da se moja sreća krije od mene i čeka me negde daleko.
-Danas, sada, ovog trenutka, kada sam sigurna da bez pomoći neću sići iz kreveta, a to znači… radujem se slušnom aparatu - zaključila je u svojoj kolumni.
Komentari (0)