Mir, priroda i domaća hrana postaju sve privlačniji turistima koji žele kratak odmor van gradova. Poseta seoskim turističkim domaćinstvima u Srbiji porasla je 50 odsto, dok je prema dostupnim podacima registrovano oko 1.600 takvih objekata. Ponuda se kreće od salaša u Vojvodini do planinskih domaćinstava u zapadnoj i istočnoj Srbiji.

Potencijal za razvoj postoji u različitim delovima zemlje, uključujući Šumadiju, Zlatibor, Taru, Zlatar, Homolje, Staru planinu, Goliju i Peštersku visoravan. Gostima se nude tradicionalna hrana, priroda, aktivnosti na otvorenom, vinske rute i autentičan smeštaj, a cene zavise od lokacije, sezone i nivoa opremljenosti.

Država daje do 2,9 miliona dinara

Razvoj ruralnog turizma podržava i država. Za 2026. godinu bilo je opredeljeno 150 miliona dinara za podsticanje razvoja i unapređenje ruralnog turizma i ugostiteljstva, dok maksimalan iznos podsticaja po projektu može da dostigne 2,9 miliona dinara za korisnike koji ispune propisane uslove.

Za sredstva mogu da konkurišu privredna društva, druga pravna lica i preduzetnici koji posluju u ovoj oblasti, kao i fizička lica sa registrovanim seoskim turističkim domaćinstvom. Uslov je da budu evidentirani u sistemu e-Turista.

Koliko košta etno domaćinstvo

Ponuda nekretnina namenjenih seoskom turizmu veoma je raznolika. Etno kuće mogu se pronaći za oko 180.000 evra, dok veći ugostiteljski kompleksi dostižu i milionske iznose. U okolini Šapca, na primer, jedan etno kompleks ponuđen je za oko 700.000 evra, dok se na Zlatiboru krčma sa šest smeštajnih jedinica prodaje za 950.000 evra.

Postoje i jeftinije mogućnosti za one koji žele da krenu od manjeg objekta. U okolini Aleksandrovca jedan etno kompleks sa sopstvenim jezerom ponuđen je za 180.000 evra, dok se u Vojvodini cene kreću od oko 20.000 evra za objekte koji zahtevaju ozbiljno renoviranje.

Gde je najveća potražnja

Među najtraženijim područjima izdvajaju se Zlatibor, Tara, Zlatar i sela uz Drinu, dok u Vojvodini interesovanje privlače salaši oko Novog Sada, Subotice, Palića, Sombora i Bačke Topole. Šumadija ima potencijal kroz domaćinstva oko Kragujevca, Aranđelovca i Topole, dok se u istočnoj Srbiji izdvajaju Rtanj i Homolje.

Na tržištu se traže i imanja na Fruškoj gori, kao i u okolini Zrenjanina, Kikinde, Alibunara, Bele Crkve i Plandišta. Zanimljiva su i domaćinstva u Mačvi, kao i na jugu, istoku i jugoistoku Srbije.

Kupci nisu samo iz Srbije

Među zainteresovanima za kupovinu etno-kompleksa i seoskih domaćinstava nalaze se ljudi iz dijaspore, posebno iz Austrije, Nemačke i Švajcarske, a u poslednje vreme i iz Kanade i Australije. Tu su i gradski parovi između 35 i 50 godina koji žele drugu kuću, ali i investitori koji traže alternativu kratkoročnom izdavanju stanova u gradovima.

Interesovanje postoji i među ugostiteljima koji žele da prošire posao ili prebace deo ponude u prirodno okruženje, kao i među stranim kupcima. Za sve njih važniji od same kuće mogu biti lokacija i infrastruktura – dobar put, struja, voda, internet, čist vlasnički status i blizina reke, jezera ili drugih prirodnih sadržaja.

Najvažnija je udaljenost od grada

Za turističko domaćinstvo nije presudno samo da bude u lepom prirodnom okruženju. Važni su i dostupnost i vreme potrebno da gost stigne do destinacije. Prema procenama sagovornika, posebno su zanimljive lokacije udaljene oko 45 do 60 minuta vožnje od Beograda ili Novog Sada, jer mogu da privuku goste na vikend ili kraći odmor.

Cene boravka zato značajno variraju. U pojedinim domaćinstvima zapadne Srbije polupansion košta oko 2.500 do 4.500 dinara po osobi, dok se na vojvođanskim salašima kreće oko 4.000 do 7.000 dinara. Jednostavniji smeštaj može se pronaći za 20 do 35 evra po noćenju, dok se cele kuće i luksuznije brvnare izdaju za 50 do 100 evra, pa i više po noći.

Zarada zavisi od više faktora

Iako interesovanje turista raste, poslovanje u seoskom turizmu ima i svoje izazove. Vlasnici domaćinstava kao jedan od najvećih problema navode nedostatak radne snage, jer je teško pronaći ljude koji će spremati, kuvati i brinuti o gostima u manjim sredinama. Dodatni problem predstavlja sezonalnost, pošto potražnja nije ista tokom cele godine.

Zbog toga kupovina ili izgradnja etno-kompleksa sama po sebi nije garancija zarade. Lokacija, infrastruktura, opremljenost, cena smeštaja, broj dana popunjenosti i troškovi rada zajedno određuju koliko jedan objekat može da bude isplativ. Državni podsticaji mogu smanjiti deo početnog ulaganja, ali konačna računica zavisi od konkretnog domaćinstva i njegovog poslovnog modela, piše Euronews.rs.