Trostruko ubistvo koje je potreslo Kraljevo dogodilo se u noći između 25. i 26. oktobra 2016. godine, u prigradskom naselju Jarčujak. U porodičnoj kući u Ulici Dušana Karapandžića, Slavica L. (51) sekirom je napala članove svoje porodice – oca Predraga A. (75), majku Milanku A. (73) i brata Slavoljuba A. (54).
Prema tadašnjim izveštajima, zločin se dogodio oko dva sata iza ponoći, dok su ukućani spavali. Otac je preminuo na licu mesta, dok je brat, uprkos pokušaju lekara da mu pomognu, podlegao povredama na putu do bolnice ili ubrzo po prijemu u Opštu bolnicu „Studenica“.
Majka Milanka zadobila je teške povrede glave i hitno je prevezena u bolnicu. Lekari su se borili za njen život, ali je žena preminula narednog jutra, 27. oktobra. Tako je prvobitno dvostruko ubistvo, uz teško ranjavanje majke, postalo trostruka porodična tragedija.
Pozvala policiju nakon zločina
Ono što je usledilo nakon napada dodatno je potreslo javnost. Prema pisanju tadašnjih medija, Slavica je nakon zločina sama pozvala policiju, a kada je patrola stigla u kuću, navodno je izgovorila:
Pojedini mediji preneli su i da se nakon napada presvukla, a potom sačekala dolazak policije. Ipak, najviše pažnje privuklo je to što je, kako je objavljeno, sama prijavila šta se dogodilo.
Policija ju je uhapsila, a određeno joj je zadržavanje. Na saslušanju u policiji, a potom i pred tužiocem, branila se ćutanjem. Nije iznosila odbranu niti je javnosti postalo poznato njeno objašnjenje za ono što se dogodilo te noći.
Porodične prilike i pitanja bez odgovora
Porodica A. živela je u Jarčujaku, a prema pisanju tadašnjih medija, u Kraljevo se doselila iz Prištine još 1984. godine. Slavica je ranije bila udata, imala je dve odrasle ćerke, a nakon razvoda vratila se u roditeljsku kuću, gde je živela na spratu.
Komšije su nakon tragedije bile u šoku. Porodicu su opisivali kao povučenu, a pojedini su tvrdili da nikada nisu čuli ozbiljnije svađe niti primetili nešto što bi nagovestilo da bi moglo doći do ovakvog zločina.
Ipak, u tadašnjim izveštajima pojavile su se i informacije o mogućim porodičnim nesuglasicama. Prema navodima koje je objavila „Politika“, pojedine komšije govorile su o svađama koje su navodno počele nakon Slavičinog povratka u roditeljski dom, a kao jedan od mogućih razloga pominjani su novčani problemi. Porodica je, prema tim navodima, živela od skromnih penzija.
Veštačenje i nepoznat motiv
Nakon hapšenja, posebnu pažnju izazvala je činjenica da, prema tadašnjim informacijama, Slavica nije bila evidentirana kao pacijent psihijatrijskih službi u Kraljevu. To, samo po sebi, nije moglo da pruži odgovor na pitanje o njenom psihičkom stanju u trenutku zločina.
Zbog toga je, prema medijskim izveštajima, naloženo neuropsihijatrijsko veštačenje kako bi se utvrdilo da li je bila uračunljiva u vreme kada je napala članove porodice.
Uprkos brojnim napisima o mogućim porodičnim i novčanim nesuglasicama, tačan motiv trostrukog ubistva nije zvanično razjašnjen u javnosti. Nije poznato ni da li je Slavica tokom postupka iznela objašnjenje koje bi rasvetlilo šta se dogodilo u kući te noći.
Zašto podsećamo na ovakve slučajeve?
Podsećanje na ovakve tragedije nije pokušaj da se ponovo otvaraju rane porodica i ljudi koji su poznavali žrtve, niti je cilj da se građani uznemiravaju. Važno je da se o ovakvim događajima govori i zbog pitanja koja ostaju iza njih – koliko zaista poznajemo ljude oko sebe, da li primećujemo promene u ponašanju, da li ozbiljno shvatamo sukobe, pretnje i upozoravajuće signale i da li reagujemo kada primetimo da nešto nije u redu.
Odgovornost za zločin uvek pripada onome ko ga počini. Ipak, kao društvo ne možemo potpuno da se oslobodimo odgovornosti za atmosferu u kojoj se problemi prećutkuju, porodične krize skrivaju iza zatvorenih vrata, a pozivi za pomoć ponekad ne budu shvaćeni dovoljno ozbiljno.
Ne možemo znati da li je u ovom slučaju neko mogao da spreči tragediju, niti je opravdano naknadno upirati prstom u komšije ili rođake. Ali možemo izvući važnu pouku: ne smemo okretati glavu pred nasiljem, pretnjama i ozbiljnim promenama u ponašanju ljudi oko nas. Potrebno je da razgovaramo, pružimo podršku, potražimo stručnu pomoć i obavestimo nadležne službe kada postoji opasnost.
Jer ponekad pravovremena reakcija, čak i onda kada nam se čini da se nečije porodične stvari nas ne tiču, može biti presudna i spasiti nečiji život.
Komentari (0)