Ana Brnabić iznela je veoma ličnu i emotivnu priču o stanju u srpskom zdravstvu početkom dvehiljaditih.

Govoreći o ocu, koji je 2004. godine preminuo od raka, prisetila se kako je porodica tokom njegovog lečenja sama nabavljala osnovni medicinski materijal.

— Moj otac je 2004. godine ležao u bolnici. Nažalost, preminuo je tada od raka. Mi smo mu nosili braunile. I ne samo njemu — rekla je Brnabić.

Kako je ispričala, otac ju je uveče pozivao i molio da kupe dovoljno materijala i za druge pacijente na odeljenju.

— Pozvao bi me uveče i zamolio da, kada budemo kupovali braunile, kupimo za čitav sprat, jer je tamo bilo mnogo ljudi koji nisu iz Beograda, čije porodice nisu mogle da donesu ili jednostavno nisu imale dovoljno novca. Mi smo im nosili zavoje i lekove — rekla je Brnabić.

Kredit uzet, a radovi čekali

Brnabić je podsetila i da je Srbija 2006. godine uzela kredit Evropske investicione banke za kliničke centre i naučno-tehnološke parkove.

— Do 2012. godine ništa nije urađeno. Ali smo mi plaćali kamate na taj kredit — rekla je Brnabić.

Prema njenim rečima, upravo taj period pokazuje koliko je zdravstvena infrastruktura bila zapostavljena.

Lončar: Prozori nisu mogli da se zatvore ni leti ni zimi

1

Zlatibor Lončar opisao je uslove u pojedinim bolnicama iz tog vremena.

— Zimi su stavljana ćebad na prozore da ne bi duvalo, a leti bi pacijenti donosili ventilatore kako bi mogli da se rashlade u sobama. Dešavalo se da, kada se previše uređaja uključi u isto vreme, nestane struje — rekao je Lončar.

On je tvrdio da je u zdravstvo u tom periodu ulazio veliki novac kroz donacije, ali da se stanje sistema nije popravljalo.

— Nikada više novca nije ušlo u zdravstvo, i to ne kreditima, već novca koji vam je poklonjen za unapređenje, a građani su dobili nikad gore zdravstvo — rekao je Lončar.

„Gde je potrošen taj novac?“

Lončar je postavio i pitanje šta se dogodilo sa novcem koji je godinama stizao u zdravstveni sistem.

— Nikad niko nije postavio pitanje gde je potrošen taj novac, šta je urađeno s tim novcem. Svaki dan je zdravstvo bilo sve gore, a svaki dan je bilo sve više i više donacija za zdravstvo — rekao je Lončar.

Posebno je govorio o sanitetskim vozilima i medicinskoj opremi.

— Nije kupljen nijedan sanitet. Svi saniteti prešli su stotine hiljada kilometara, vrata nisu mogla da se zatvore, to je bila naša realnost — rekao je Lončar.

„Aparat kupe za izbore, stave ga u magacin i nikad ga ne otvore“

Lončar je izneo i tvrdnju da su pojedini medicinski uređaji kupovani, ali nikada nisu stavljani u upotrebu.

— Ljudi misle da je to samo kupiti neki aparat i da on radi sam od sebe. To je karakteristika te prošle vlasti — kupe neki aparat za izbore, stave ga u magacin i nikad ga ne otvore. Znate koliko smo pronašli takvih aparata kojima je istekla garancija, a nikad nisu izvađeni iz kutije. Kad pitamo što su ih kupovali, rekli su — zbog slikanja — rekao je Lončar.

Jovanov: Pacijenti nosili sve sa sobom

2

Milenko Jovanov opisao je period u kojem su, prema njegovim rečima, pacijenti u bolnicu donosili gotovo sve što im je bilo potrebno.

— Pidžame, gaze, zavoje. Sve ponesu sa sobom i samo se presele u bolnicu. I kao da je to malo, onda još doneseš i ono čime će da te leče — rekao je Jovanov.

On se osvrnuo i na lečenje onkoloških pacijenata iz Vojvodine.

— Onkološki pacijenti iz Pančeva vozili su se na zračenja u Novi Sad ili Kamenicu, prolazili pored beogradskih bolnica u kojima su mogli da budu lečeni, ali nije dozvoljavano zato što su oni osiguranici RFZO u Vojvodini. Pogledajte dokle je to ludilo išlo, kao da nismo ista država — rekao je Jovanov.

Svedočenja iz dokumentarnog filma „Državnik“ predstavljena su kao prikaz uslova u kojima je funkcionisao zdravstveni sistem tokom perioda pre 2012. godine, kroz lična iskustva, stanje infrastrukture i tvrdnje o načinu na koji su korišćeni novac i medicinska oprema.

Izvor: dokumentarni film „Državnik“