Matematika je generacijama važila za predmet koji kod mnogih izaziva nelagodu, pa čak i strah. Dok su pojedini učenici bez poteškoća rešavali jednačine i zadatke, drugi su provodili sate nad aritmetikom, geometrijom ili analizom, a da im gradivo i dalje nije bilo jasno.

Dugo se verovalo da je uzrok u nedostatku truda ili interesovanja. Međutim, savremena istraživanja ukazuju da je problem često mnogo složeniji i da ima veze sa načinom na koji mozak obrađuje informacije.

Ni „lenji“ ni „manje pametni“

Savremena neuropsihologija potvrđuje da osobe koje imaju teškoće sa matematikom nisu ni lenje ni manje inteligentne.

Studija objavljena u časopisu Journal of Neuroscience, koju su sproveli istraživači sa Stanford University, obuhvatila je decu uzrasta od sedam do devet godina. Uz pomoć funkcionalne magnetne rezonance (fMRI), naučnici su analizirali razlike između dece sa diskalkulijom i one sa blažim matematičkim poteškoćama.

Rezultati su pokazali da problem nije u inteligenciji, već u načinu na koji mozak reaguje na greške. Kod dece koja lakše savladavaju matematiku, frontalni deo mozga – zadužen za takozvane izvršne funkcije – aktivira se kada dođe do greške i omogućava promenu strategije. Kod dece sa poteškoćama taj mehanizam izostaje, pa mozak nastavlja istim, pogrešnim putem, što dovodi do frustracije i pada samopouzdanja.

Stručnjaci to porede sa navigacijom: kada pogrešite skretanje, „ispravan“ sistem poručuje da se ruta ponovo izračunava. Kod osoba sa matematičkim teškoćama, taj signal korekcije je slabiji ili sporiji.

Istraživanja sa Stanforda pokazala su i da vizuelni prikazi brojeva, poput predstavljanja količina kroz tačkice ili grafičke modele, mogu značajno pomoći deci koja imaju problem sa apstraktnim simbolima.

Emocije igraju veliku ulogu

Naučnici naglašavaju i snažnu vezu između emocija i procesa učenja. Kada dete stalno greši, a ne razume zašto, organizam luči kortizol – hormon stresa – koji otežava rad prefrontalne kore. U takvom stanju koncentracija opada, a usvajanje znanja postaje znatno teže.

Zato osećaj „nisam za matematiku“ često nema veze sa sposobnošću, već sa načinom na koji mozak procesuira informacije i reaguje na neuspeh.

Ovakva saznanja otvaraju prostor za drugačije pristupe učenju – uz prilagođene metode, više razumevanja i manje stigmatizacije, mnogi učenici mogu prevazići strah od matematike i izgraditi zdraviji odnos prema ovom predmetu.

(Forum agricoltura sociale)