Iako danas zvuče neobično, upravo su to bili predlozi za domaće srpske nazive koji su sredinom 19. veka mogli da postanu deo svakodnevnog govora.

Srpski jezik oduvek je bio bogat izrazima, ali i rečima preuzetim iz drugih jezika. Upravo zato je još 1842. godine Društvo srpske slovesnosti, preteča današnje Srpske akademije nauka i umetnosti, pokrenulo inicijativu da stvori domaću terminologiju za nauku, kulturu i društveni život.

Cilj je bio da se strane reči zamene izrazima nastalim od slovenskih korena. Zahvaljujući radu ovog društva danas bez razmišljanja koristimo reči poput „bezuslovno“, „sazvežđe“, „prinuda“, „sukob“, „priraštaj“ i „brakolomac“. Međutim, veliki broj predloženih naziva nikada nije zaživeo.

Tako je kalendar trebalo da postane „mesecoslov“, kredit „povera“, filozofija „mudroslovije“, anatomija „izudija“, antropologija „čovekoslovije“, a arheologija „drevnostrnica“. Za apoteku su predlagani nazivi „lekarnica“ i „lekovnica“, dok je balada mogla da se zove „skaskopev“.

Na spisku su se našle i brojne druge zanimljive reči. Balet je trebalo da bude „veštoples“, banka „novčara“, diplomatija „veštozbor“, sistem „redostav“, era „letobroj“, atom „nedelimak“, a akord „glasoslog“.

Ideja ipak nije naišla na jednoglasnu podršku. Među najvećim kritičarima bio je Vuk Karadžić, koji je smatrao da članovi Društva ne poznaju dovoljno narodni jezik i da stvaraju veštačke izraze. Nakon brojnih polemika rad na ovom projektu ubrzo je prekinut.

Danas ove reči izazivaju osmeh, radoznalost i brojne rasprave. Dok jedni smatraju da je dobro što nisu zaživele jer zvuče previše rogobatno, drugi veruju da bi upravo ovakvi izrazi mogli da obogate srpski jezik i smanje upotrebu stranih reči u svakodnevnom govoru.