U ovom mestu, koje broji oko 200 stanovnika, gotovo svi žive u jednoj zgradi, pa do škole, posla, prodavnice ili pošte najčešće stižu – liftom.

Vitijer je decenijama bio veoma izolovan. Do njega se moglo stići samo brodom ili vozom, a danas je sa ostatkom Aljaske povezan tunelom iz vremena Drugog svetskog rata koji je kasnije prilagođen automobilskom saobraćaju. Saobraćaj kroz tunel odvija se naizmenično u oba smera, zbog čega putnici moraju pažljivo da planiraju putovanje. Posle 22.30 časova prolaz se zatvara, pa oni koji zakasne često noć provode u automobilima čekajući jutro.

Dodatni izazov predstavljaju vremenske prilike. Tokom godine u Vitijeru padne oko 6,7 metara snega, uz jake vetrove i višemesečne kiše. Upravo zbog takvih uslova život se uglavnom odvija u ogromnoj zgradi Begič Tauers Inkorporejted (BTI), izgrađenoj tokom Hladnog rata da izdrži i vojna granatiranja.

U ovoj četrnaestospratnici nalazi se 196 stanova, ali i gotovo sve što je potrebno za svakodnevni život. Tu su škola, ambulanta, gradska administracija, prodavnice, pošta, restorani, knjižara, pa čak i crkva. Roditelji decu vode u školu hodnicima koji podsećaju na bunkere, dok zaposleni do radnog mesta stižu vožnjom liftom.

dsdsd

Stanovnici kažu da zbog ovakvog načina života ponekad nedeljama ne moraju da izađu napolje. Zbog toga su među njima popularne majice sa natpisom „Zarobljenik Vitijera“.

Oni koji žive u ovom neobičnom mestu opisuju ga kao „grad pod jednim krovom“, gde se gotovo svi međusobno poznaju. Dok jednima takva bliskost predstavlja prednost i osećaj zajedništva, drugima život u izolaciji nije lako da zamisle. Ipak, stanovnici Vitijera ističu da su se prilagodili prirodi koja određuje ritam njihovog svakodnevnog života i da upravo u tome vide posebnu čar svog grada.