Da li vam se nekada dogodilo da ponovo pritisnete dugme za pozivanje lifta ili zatvaranje vrata, iako znate da je komanda već aktivirana?

Iako na prvi pogled deluje kao obična nestrpljivost, psiholozi objašnjavaju da ovakvo ponašanje ima dublje objašnjenje. Povezano je sa ljudskom potrebom da imamo osećaj kontrole nad situacijama koje zapravo ne možemo da ubrzamo.

Ponovno pritiskanje dugmeta ne menja nužno ništa, ali može da stvori osećaj da aktivno učestvujemo u procesu i da čekanje zbog toga deluje kraće.

Iluzija kontrole – potreba da utičemo na ishod

Ovaj fenomen poznat je kao iluzija kontrole, a prvi put ga je detaljnije opisala psihološkinja Elen Langer 1975. godine.

Reč je o sklonosti ljudi da veruju kako imaju uticaj na događaje koji su zapravo van njihove kontrole.

U jednom poznatom eksperimentu učesnici su dobijali lutrijske listiće. Oni koji su sami birali brojeve ili listić smatrali su ga vrednijim od onih koji su dobili nasumično, iako su svi imali iste šanse za dobitak.

Prema objašnjenju Langer, čak i mala radnja može da stvori osećaj da upravljamo situacijom. Taj osećaj smanjuje nelagodu i daje nam veću sigurnost.

Zašto neka dugmad zapravo ne rade?

Mnogi korisnici lifta ne znaju da dugme za zatvaranje vrata u pojedinim zgradama možda nema stvarnu funkciju.

Razlog su bezbednosna pravila i potrebe pristupačnosti. Vrata često moraju da ostanu otvorena određeno vreme kako bi osobe sa invaliditetom, stariji ljudi ili oni koji koriste pomagala mogli bezbedno da uđu.

Slična situacija postoji i sa nekim dugmadima na pešačkim prelazima ili uređajima za regulaciju temperature u poslovnim zgradama. Iako njihov efekat može biti ograničen, korisnicima daju osećaj da preduzimaju nešto.

Zašto aktivno čekanje deluje kraće?

Stručnjak za upravljanje vremenom Dejvid Majster objasnio je da vreme provedeno u nekoj aktivnosti prolazi brže nego vreme tokom kojeg samo stojimo i čekamo.

Kao primer često se navodi hotel koji je imao veliki broj žalbi gostiju zbog sporih liftova. Umesto zamene skupih sistema, uprava je postavila ogledala u prostoru za čekanje.

Gosti su tada počeli da obraćaju pažnju na svoj izgled i okolinu, pa su manje razmišljali o vremenu provedenom u čekanju.

Sličan efekat primećen je i u zdravstvenim ustanovama. Kada pacijenti dobiju neku vrstu početne pažnje ili informacije odmah po dolasku, često imaju utisak da čekaju kraće, iako se stvarno vreme do pregleda nije promenilo.

Isti princip važi i za druge svakodnevne navike

Potreba za osećajem kontrole ne pojavljuje se samo kod lifta.

Isto ponašanje možemo primetiti kada:

  • više puta pritisnemo dugme na daljinskom upravljaču,
  • stalno proveravamo gde se nalazi pošiljka,
  • osvežavamo internet stranicu dok čekamo odgovor,
  • ponovo proveravamo telefon očekujući poruku.

Svesni smo da ove radnje neće ubrzati događaj, ali nam daju osećaj da ipak nešto radimo.

Nema razloga za brigu

Prema mišljenju psihologa, ovakve male navike uglavnom nisu razlog za zabrinutost. One su deo načina na koji ljudi pokušavaju da se izbore sa neizvesnošću i neprijatnim osećajem čekanja.

Vrata lifta će se otvoriti kada za to dođe vreme, a dodatni pritisak na dugme neće promeniti brzinu njegovog dolaska. Ipak, nekoliko sekundi čekanja može delovati lakše kada imamo osećaj da smo bar malo uključeni u proces.