Većina vozača ne zagleda previše semafore – važno je da se crveno što pre pretvori u zeleno. Ipak, ako pažljivije pogledate neke starije semafore, na njihovim svetlosnim površinama možete primetiti neobičnu mrežu linija koja podseća na ogrebotine ili paukovu mrežu.

Iako na prvi pogled deluju kao posledica dugogodišnjeg habanja, te šare su napravljene namerno i imaju važnu funkciju. Zahvaljujući njima, svetlost semafora ravnomernije se raspoređuje, signal je lakše uočljiv, a smanjuje se i mogućnost da sunčeva svetlost izazove opasnu optičku varku.

„Ogrebotine“ su zapravo deo sočiva

Neobične linije nalaze se na takozvanom difuznom sočivu koje je postavljeno ispred izvora svetlosti.

Njegov zadatak je da svetlost koja dolazi iz jedne tačke rasporedi po čitavoj površini signalnog svetla. Tako crveno, žuto ili zeleno svetlo izgleda ravnomerno osvetljeno i može lakše da se vidi iz različitih uglova.

Ovakva sočiva izrađivana su u različitim dimenzijama, a koristila su se za crvene, žute, zelene i bele svetlosne signale. Zbog karakterističnog izgleda, šara na njima dobila je i nezvanični naziv „paučina“.

Sprečavaju problem koji može da zbuni vozače

Difuzno sočivo ima još jednu važnu funkciju – smanjuje odsjaj kada se vozač nalazi blizu semafora. Istovremeno raspršuje svetlost koja dolazi spolja, na primer od sunca ili ulične rasvete.

Bez toga bi se svetlost mogla reflektovati sa površine semafora i stvoriti utisak da je određeni signal uključen iako zapravo nije.

Ova pojava poznata je kao „fantomsko svetlo“.

„Time se eliminiše ‘fantomsko svetlo’, odnosno refleksije sunca ili ulične rasvete“, objasnio je Majk Puge, stručnjak kompanije Signalbau, za nemački list Süddeutsche Zeitung.

Drugim rečima, neobična šara na sočivu nije tu zbog izgleda, već ima zadatak da vozaču omogući što jasniji i pouzdaniji signal.

Zašto ove šare danas sve ređe viđamo?

Karakteristične linije uglavnom se mogu videti na starijim semaforima sa klasičnim sijalicama, a kasnije i halogenim svetlima.

Kod takvih sistema izvor svetlosti nalazi se ispred reflektora koji usmerava svetlost, dok je difuzno sočivo sa karakterističnom šarom postavljeno ispred njega.

Razvojem LED tehnologije ovakav sistem postepeno je počeo da odlazi u istoriju.

LED svetla počela su masovnije da se koriste u novim semaforima početkom ovog veka. Ipak, na putevima se i dalje mogu pronaći stari sistemi koji nisu zamenjeni iz vrlo jednostavnog razloga – još uvek rade.

Stari semafori troše i do 30 vati, novi samo jedan ili dva

Jedna od najvećih prednosti savremenih LED semafora jeste znatno manja potrošnja električne energije.

Stara halogena signalna svetla troše između 20 i 30 vati po svetlu, dok kod najnovijih LED sistema potrošnja može da bude svega jedan do dva vata.

Promenio se i način na koji se svetlost raspoređuje. Savremena difuzna sočiva više nemaju karakteristične „ogrebotine“, već veliki broj malih optičkih elemenata koji stvaraju ujednačenu površinu.

Posmatraču može izgledati kao da se iza njih nalazi veliki broj LED dioda, ali modernom modulu mogu biti dovoljne samo dve ili tri.

Novi semafori više ne moraju da imaju ni obojena sočiva

Kod najnovijih sistema promenila se još jedna stvar. Difuzna površina može da bude siva umesto crvene, žute ili zelene.

Razlog je ponovo sprečavanje „fantomskog“ signala.

Kod LED semafora boju svetlosti proizvode same diode, pa više nije neophodno da spoljno sočivo bude obojeno. Time se dodatno smanjuje mogućnost da sunce napravi obojenu refleksiju koju bi vozač mogao pogrešno da protumači kao uključen signal.

U modernim sistemima koriste se i Fresnelova sočiva, koja pomažu da se svetlost ravnomerno rasporedi i usmeri prema učesnicima u saobraćaju.

Zato, ako sledeći put na starijem semaforu primetite površinu koja izgleda kao da je neko namerno izgrebao staklo, najverovatnije ne gledate oštećenje.

Upravo ta neobična „paučina“ godinama je imala važan zadatak – da vozači signal vide jasnije i da ih sunčeva svetlost ne prevari.