Na prvi pogled deluje potpuno nelogično. Vašington je tokom 2026. dodatno stegao sankcije Kubi, presekao veliki deo njenih tradicionalnih kanala za nabavku goriva i zapretio posledicama čak i trećim zemljama koje bi nastavile da joj isporučuju naftu.
A onda pogledate američke trgovinske podatke i dobijete sasvim drugu sliku.
Od januara do jula 2026. godine SAD su na Kubu izvezle robu vrednu oko 674 miliona dolara. U istom periodu 2025. izvoz je iznosio oko 416,5 miliona. To je rast od približno 62 odsto za samo godinu dana. Istovremeno je američki uvoz sa Kube praktično zanemarljiv – oko pola miliona dolara.
Drugim rečima, dok se politički govori o izolaciji Kube, ekonomska veza sa Amerikom na pojedinim kanalima zapravo postaje jača.
I tu počinje mnogo zanimljiviji deo priče.
Cilj nije samo da se Kuba pritisne, već da se promeni ko kontroliše novac
Ovo nije zaključak koji mora da se traži između redova.
U zvaničnom memorandumu Bele kuće o politici prema Kubi piše da je jedan od ciljeva da se novac usmerava ka kubanskom stanovništvu, a dalje od državnog aparata, vojske i bezbednosnih struktura. U istom dokumentu Vašington kao cilj navodi i razvoj privatnog sektora nezavisnog od kubanske države.
To potpuno menja način na koji treba čitati ono što se danas događa na ostrvu. Nije reč samo o klasičnom embargu: „nećemo da trgujemo sa vama“.
Mnogo više liči na pokušaj da se postojeći ekonomski sistem natera da promeni svoje unutrašnje kanale, da država izgubi monopol nad gorivom, uvozom, trgovinom i delom usluga, a da privatnici postanu važniji.
Gorivo je možda najjasniji primer
Krajem januara Donald Tramp je potpisao uredbu koja omogućava uvođenje dodatnih carina zemljama koje direktno ili indirektno Kubi prodaju ili daju naftu. To znači da pritisak više nije usmeren samo na Havanu. Poruka je poslata i drugim državama: ako snabdevate Kubu energentima, možete imati problem sa pristupom američkom tržištu.
U maju je Vašington dodatno proširio mogućnost sankcionisanja stranih kompanija i finansijskih institucija koje posluju sa određenim delovima kubanske privrede, uključujući energetiku, finansije, rudarstvo i bezbednosni sektor. U junu je na američku listu sankcija stavljena i državna naftna kompanija CUPET. A onda dolazi detalj koji najbolje pokazuje kako nova strategija funkcioniše.
Dok je snabdevanje kubanske države gorivom pritisnuto, napravljena je iznimka za određene privatne kubanske kompanije koje mogu da uvoze američko gorivo.
Reuters je još u martu utvrdio da je privatnom sektoru stiglo oko 30.000 barela američkog goriva. Marco Rubio je tada otvoreno rekao da je politika osmišljena tako da privatni Kubanci koji nisu povezani sa državom ili vojskom budu stavljeni u povoljniji položaj.
Do avgusta je taj proces već počeo da menja svakodnevni život. Reuters je opisao privatne restorane, prodavnice i taksiste koji dolaze do goriva, ali i pojavu crnog tržišta na kojem su cene za obične Kubance postale gotovo nedostižne. To je možda ključ cele priče: državni kanal se steže, privatni kanal se selektivno otvara.
Kuba je zato počela da menja sistem koji je decenijama branila
Havana je u junu predstavila čak 176 ekonomskih mera, a tokom leta i jeseni nastavila da otvara prostor privatnim firmama i stranom kapitalu.
Privatnicima je dozvoljena veća uloga u distribuciji goriva, uvozu lekova i turizmu, dok su nova pravila olakšala strana ulaganja, zapošljavanje radnika mimo državnih agencija i određene poslove sa nekretninama i turističkim sektorom.
To su promene koje bi pre samo nekoliko godina na Kubi bile gotovo nezamislive. Kubanska vlast tvrdi da to nije odustajanje od socijalizma, već pokušaj da sistem preživi duboku ekonomsku krizu. Ali pritisak spolja očigledno ubrzava proces.
I tu se javlja ono što EL PAÍS opisuje kao novu, manje vidljivu transformaciju Kube: država formalno ostaje socijalistička, ali sve više svakodnevnih poslova koje je nekada obavljala država prelazi u ruke privatnih kompanija.
Jedna brojka posebno bode oči
Ako Amerika želi ekonomsku izolaciju Kube, kako je moguće da američki izvoz tako brzo raste? Upravo zato što cilj sada očigledno nije potpuna zabrana svake trgovine. Zvanični dokumenti pokazuju da Vašington pravi razliku između kubanske države i odabranih privatnih ekonomskih aktivnosti. Hrana, potrošačka roba i sada deo goriva mogu da stižu iz SAD, dok su državni energetski i finansijski kanali pod mnogo snažnijim pritiskom.
Rezultat je čudan: Kuba može biti istovremeno politički izolovanija od SAD i ekonomski zavisnija od američkih proizvoda.
Kubanski ministar spoljne trgovine Oskar Perez-Oliva Fraga upravo je to nedavno kritikovao, tvrdeći da Vašington pritiskom na druge strane investitore i istovremenim privilegovanjem određenih američkih kanala pokušava da ponovo napravi ekonomsku zavisnost ostrva od SAD. Američka strana, s druge strane, kaže da cilj nije dominacija, već da novac više ne završava kod kubanske države i vojnih struktura.
Ali postoji detalj koji kvari jednostavnu teoriju
Bilo bi previše jednostavno zaključiti da Amerika samo pokušava da uništi državni sektor kako bi izgradila potpuno slobodan kubanski privatni sektor.mJer je Vašington krajem septembra istovremeno pooštrio i neka pravila koja pogađaju same privatne kubanske preduzetnike.
OFAC je ukinuo prethodno odobrenje prema kojem su američke banke mogle da vode određene račune nezavisnih kubanskih preduzetnika. Istovremeno su proširene zabrane transakcija sa subjektima povezanim sa kubanskom vojskom i bezbednosnim strukturama, uključujući i neke indirektne finansijske veze.
To pokazuje da strategija nije jednostavno „država loša, privatnici dobri“.
Važnija reč je kontrola.
Vašington želi da određuje koji ekonomski kanal ostaje otvoren, kome se dozvoljava poslovanje, preko kojih banaka, sa kojim kompanijama i pod kojim uslovima. To mu daje mnogo veću polugu nego običan embargo.
Najveću cenu ipak ne plaćaju političari
Dok se u Vašingtonu i Havani govori o promeni sistema, obični Kubanci žive sasvim drugačiju priču. Ujedinjene nacije su još u maju upozoravale da su rezerve goriva na ostrvu gotovo iscrpljene i da su ugroženi proizvodnja električne energije, saobraćaj i osnovne službe.
Do jula je Kuba samo tokom 2026. pretrpela pet velikih kolapsa elektroenergetskog sistema. UN je tada već dostavljao hranu za više od 900.000 ljudi, dok je oko pola miliona ljudi dobilo pomoć sa pijaćom vodom.
Reuters je tokom leta opisivao Havanu u kojoj višesatni nestanci struje više nisu izuzetak već svakodnevica, dok dotrajala električna infrastruktura dodatno pogoršava posledice nestašice goriva. Zato nije pošteno svaki kubanski problem pripisati samo američkim sankcijama.
Kubanska ekonomija već decenijama pati od neefikasnog državnog modela, slabih investicija, zastarele infrastrukture, pada turizma i ogromnog iseljavanja stanovništva. I američke obaveštajne procene početkom godine opisivale su zemlju kao duboko ekonomski oslabljenu, ali nisu zaključile da je pad vlasti neminovan.
Sankcije su, međutim, toj već postojećoj krizi dodale veoma snažan pritisak.
Da li je „Kuba već pala“?
Marco Rubio koristi upravo tu formulaciju. Ali činjenice za sada ne potvrđuju da je kubanska vlast pala niti da je njen kraj neposredan.
Još 5. oktobra kubanska diplomatija saopštila je Reutersu da između Havane i Vašingtona postoje kanali komunikacije – sastanci, telefonski razgovori, pa čak i poruke preko WhatsAppa – ali da nema formalnih pregovora. Kuba istovremeno poručuje da promena političkog sistema ostaje „crvena linija“.
Dakle, Kuba nije pala. Ali jeste počela da se menja.
I možda je upravo to važnije od dramatičnih priča o invaziji ili iznenadnom rušenju vlasti.
Šta se zapravo događa „ispod radara“
Kada se sve činjenice stave na jedno mesto, vidi se obrazac.
Amerika ograničava kubanskoj državi pristup energiji i međunarodnim finansijskim kanalima. Istovremeno ostavlja pojedine prolaze kroz koje privatni sektor može da kupuje američku robu i gorivo. Kuba, pritisnuta krizom, odgovara otvaranjem prostora privatnicima i stranim investitorima. Američki izvoz na ostrvo snažno raste.
To ne dokazuje postojanje tajnog plana za američko preuzimanje Kube, niti postoje pouzdani dokazi da su američke kompanije već dobile dogovor da preuzmu ključne kubanske resurse.
Čak je kubanski ministar trgovine nedavno negirao da su firme povezane sa Trampom pregovarale sa njegovom vladom.
Ali za jedan zaključak nije potrebna nikakva teorija zavere:
Vašington više ne pokušava samo da oslabi kubansku ekonomiju. Njegova javno objavljena politika pokušava i da utiče na to ko će unutar te ekonomije postati jači, a ko slabiji.
Ako taj proces potraje, najveća promena na Kubi možda neće izgledati kao pad vlade preko noći.
Možda će izgledati upravo ovako, država će i dalje imati istu zastavu i iste institucije, dok će se ispod njih polako menjati način na koji ljudi kupuju hranu, nabavljaju gorivo, vode firme i dolaze do dolara.
A kada se promeni ko kontroliše novac, vrlo često se tek kasnije vidi koliko se promenila i država.
Komentari (0)