Amerika sutra izlazi na izbore koji bi mogli da promene mnogo više od rasporeda poslaničkih mesta u Kongresu. Poslednje ankete pokazuju da demokrate imaju ozbiljnu šansu da preuzmu Predstavnički dom, dok je borba za Senat potpuno otvorena. Ono što je posebno zanimljivo jeste da upozorenja više ne stižu samo od Trampovih protivnika. I uticajni konzervativni analitičari priznaju da Republikanska stranka ima problem. Ali pitanje koje se sada postavlja nije samo hoće li Donald Tramp izgubiti političku podršku, već kakva će Amerika nastati posle ovih izbora i da li se otvara prostor za povratak politike protiv koje je pokret MAGA godinama ustajao.
Kada je Donald Tramp ponovo osvojio Belu kuću 2024. godine, njegove pristalice verovale su da je počelo trajno preuređenje američke politike. Granice, migracije, nacionalni suverenitet i protivljenje liberalnim kulturnim politikama postali su oslonci novog republikanskog identiteta.
Samo dve godine kasnije, raspoloženje birača izgleda drugačije.
Amerikanci 3. novembra biraju novi saziv Kongresa, a rezultati istraživanja objavljenih uoči glasanja pokazuju da bi republikanci mogli da izgube većinu u jednom, možda i u oba doma.
Posebno upečatljive brojke stižu iz Teksasa, države koja je decenijama predstavljala jedno od najvažnijih uporišta američke desnice.
Prema istraživanju Njujork tajmsa i Univerziteta Sijena, demokratski kandidat za Senat Džejms Talariko ima 50 odsto podrške, dok republikanca Kena Pakstona podržava 43 odsto ispitanika.
U Mičigenu demokrata Abdul El-Sajed vodi protiv republikanca Majka Rodžersa sa 53 prema 42 odsto.
Demokrate imaju prednost i u istraživanjima u Mejnu, Kanzasu i Ohaju, dok je u Ajovi i na Aljasci razlika veoma mala.
To, naravno, ovo još nisu izborni rezultati. Ankete mogu da pogreše, a izlaznost će biti presudna. Ipak, činjenica da republikanci moraju ozbiljno da brane čak i tradicionalno konzervativne države govori da se nešto važno promenilo.
Čak i Foks njuz predviđa težak udarac za republikance
Možda najvažniji signal ne dolazi iz liberalnih medija. Analitičar Foks njuza Remi Numa u poslednjoj izbornoj prognozi navodi da su demokrate favoriti za preuzimanje Predstavničkog doma.
Prema toj proceni, demokratski kandidati imaju prednost u najmanje 223 poslanička mesta, što je dovoljno za većinu u domu koji ima 435 članova.
Za Senat je situacija komplikovanija.
Republikanci trenutno raspolažu odnosom snaga 53 prema 47 i imaju određenu prednost zahvaljujući postojećoj većini. Demokratska stranka mora da ostvoji samo četiri mesta kako bi preuzela kontrolu.
Foks njuz zato borbu za Senat i dalje ocenjuje kao neizvesnu. Drugim rečima, najrealniji ishod prema trenutnim procenama jeste demokratsko preuzimanje Predstavničkog doma, dok će o Senatu odlučivati nekoliko izuzetno tesnih trka.
Za Trampa bi i takav rezultat predstavljao ozbiljan problem.
Republikanski strateg upozorava: Najveća opasnost nisu demokrate, već razočarani birači
Veteran republikanskih kampanja Aleks Kasteljanos, koji je radio na Trampovom izboru, izneo je za Aksios zanimljivo upozorenje.
Prema njegovom viđenju, najveća pretnja republikancima nije samo veliki odziv demokratskih birača, već mogućnost da ljudi koji su ranije podržavali Trampa jednostavno ne izađu na glasanje. To je možda i najvažniji detalj cele izborne kampanje.
Tramp je godinama uspevao da mobiliše Amerikance koji nisu imali poverenja u politički establišment. Među njima su bili radnici, konzervativci iz manjih sredina, deo latinoameričkih birača i ljudi koji su smatrali da ih Vašington ne predstavlja.
Ali sada se otvara pitanje šta se događa kada isti ti birači zaključe da im promena vlasti nije donela očekivano poboljšanje života.
Kasteljanosova procena ukazuje upravo na taj problem: neki republikanci možda neće glasati za demokrate, ali bi mogli da kazne sopstvenu stranku time što ostanu kod kuće. To je politički mnogo opasnije nego što na prvi pogled izgleda.
Zašto Amerikanci menjaju raspoloženje?
Odgovor se ne krije prvenstveno u velikim ideološkim raspravama, već u svakodnevnom životu. Visoke cene, skupi stambeni krediti, troškovi goriva i zabrinutost zbog rata sa Iranom postali su veliki teret za republikansku kampanju.
Prema ekonomskoj analizi Rojtersa objavljenoj 2. novembra, američka privreda beleži rast i relativno nisku nezaposlenost, ali to nije dovoljno da popravi raspoloženje građana. Cene i zarade porasle su približno istim tempom od Trampovog povratka na vlast, što znači da mnogi radnici ne osećaju značajno poboljšanje kupovne moći. Uz to, rast troškova energije i stanovanja dodatno pritiska kućne budžete.
Čak je i među republikanskim biračima zabeleženo nezadovoljstvo stanjem ekonomije. To objašnjava zašto poruke o nacionalnom ponosu, borbi protiv ilegalnih migracija i kulturnim sukobima možda više nisu dovoljne za pobedu. Birač koji jedva plaća račune ne mora da promeni svoja politička uverenja da bi kaznio vlast.
Konzervativci ipak veruju da republikanci mogu da izbegnu poraz
Nisu svi analitičari spremni da otpišu Trampovu stranku. Konzervativni komentator Deroy Mardok u tekstu za National Review upozorava da među biračima koji još nisu sigurni da li će izaći postoji značajan potencijal za republikance.
Njegova argumentacija oslanja se na podatke prema kojima demokrate imaju veliku prednost među odlučnim biračima, ali republikanci stoje bolje među ljudima koji kažu da će možda glasati. To znači da završna mobilizacija može da promeni rezultat.
Mardok smatra da bi republikanci morali da okupe što širi desni centar, uključujući tradicionalne konzervativce i nezavisne birače, i da podsete javnost na svoje stavove o granicama i ilegalnoj imigraciji. Za njega je kulturno-politički sukob i dalje važan razlog zbog kojeg birači mogu da podrže republikance.
Međutim, podaci otvaraju i drugo pitanje: mogu li teme koje su Trampu donele pobedu 2024. godine i dalje da nadjačaju nezadovoljstvo ekonomijom 2026?
Teksas pokazuje da problem može biti i unutar same desnice
Drama republiknaca u Teksasu posebno je važna. Ken Pakston nije kandidat tradicionalnog republikanskog establišmenta. On predstavlja tvrđu, izrazito trampovsku struju koja je godinama izazivala sukobe unutar sopstvene partije.
Njegov demokratski protivnik Džejms Talariko pokušava da dopre do šireg kruga birača, uključujući umerene konzervativce i ljude nezadovoljne republikanskim kandidatom. U analizi National Journala, bivši republikanski stratezi upozorili su da Pakstonova kandidatura može da smanji izlaznost dela republikanskog biračkog tela.
Ipak, nisu svi saglasni da je on jedini razlog problema. Brendan Stajnhauzer, koji je ranije vodio kampanju republikanca Džona Kornina, smatra da bi i drugi republikanski kandidat verovatno imao teškoća zbog opšteg političkog raspoloženja.
To je važna razlika. Ako Pakston izgubi, deo republikanaca će kriviti izbor kandidata i unutrašnje sukobe. Ako republikanci loše prođu i u drugim državama, problem će biti mnogo širi. Tada bi poraz mogao da postane referendum o samom Trampovom načinu vladanja.
Da li pobeda demokrata znači povratak „woke“ politike?
Ovo pitanje posebno zaokuplja američku desnicu. Bivši republikanski predsednički kandidat i nekadašnji član Trampove administracije Ben Karson upozorio je u autorskom tekstu za Foks njuz da bi politički preokret mogao da otvori prostor za ono što naziva „Woke 2.0“.
Karson smatra da kulturne i institucionalne strukture povezane sa progresivnom politikom nisu nestale, već su samo izgubile deo uticaja.
Pod tim podrazumeva programe raznolikosti, jednakosti i uključivanja, poznate kao DEI, kao i progresivne politike u obrazovanju, poslovnom sektoru i javnim institucijama. Iz tog konzervativnog ugla, demokratska pobeda predstavljala bi priliku da se deo tih programa politički rehabilituje.
Ali postoji važna činjenica koja se često preskače: sama Demokratska stranka nije jedinstvena oko tih pitanja. Pojedini demokratski kandidati su tokom ovogodišnje kampanje zauzeli umerenije stavove o kulturnim sukobima, uključujući pitanja transrodnih sportista i uloge roditelja u odlukama o deci.
Drugi ostaju bliski progresivnom krilu. Zbog toga demokratska pobeda ne bi automatski značila povratak svih politika koje konzervativci nazivaju „woke“ agendom. Mnogo će zavisiti od toga ko će unutar demokrata imati najveći politički uticaj.
Tri demokratske struje koje žele različitu Ameriku
Upravo tu leži možda najvažniji ideološki sukob koji ovi izbori otvaraju.
Istraživači Evropskog saveta za spoljne odnose, Selija Belin, Kris Herman i Nevada Džoan Li, analizirali su ovogodišnje demokratske kandidate i izdvojili tri političke struje.
Prvu čine radikalniji progresivci koji smatraju da američki ekonomski i politički sistem mora da se temeljno promeni. Oni traže veće poreze za najbogatije, snažnije javne usluge i ograničavanje uticaja velikih korporacija.
Drugu struju čine reformisti, koji žele da promene način funkcionisanja države, smanje korupciju i ojačaju položaj radničke i srednje klase, ali bez potpunog rušenja postojećih institucija.
Treću predstavljaju tradicionalniji demokrati koji teže obnovi institucija, saradnje sa saveznicima i međunarodnog položaja Amerike.
Ova podela pokazuje zašto je pogrešno sve demokrate predstavljati kao jedinstven globalistički blok.
Neki žele snažniji povratak tradicionalnim međunarodnim savezima. Drugi su podjednako skeptični prema velikim korporacijama, slobodnoj trgovini i skupim vojnim intervencijama kao pojedini delovi Trampovog pokreta. Nije isključeno da će najveća ideološka bitka posle izbora biti vođena upravo unutar Demokratske stranke.
Da li se onda vraća globalizam?
Ako pod globalizmom podrazumevamo politiku snažnijih međunarodnih institucija, otvorenije trgovine i bliskije saradnje Amerike sa evropskim saveznicima, deo demokrata svakako zagovara takav pristup.
Ali njihova eventualna pobeda u Kongresu ne znači da će se Amerika preko noći vratiti spoljnopolitičkom modelu iz vremena Baraka Obame ili Džoa Bajdena.
Donald Tramp ostaje predsednik do januara 2029. godine. On će i dalje voditi izvršnu vlast, imati važnu ulogu u međunarodnim odnosima i raspolagati pravom veta na zakonodavstvo.
Demokratski Kongres mogao bi da oteža sprovođenje njegove politike, pokrene istrage, blokira pojedine zakone i utiče na budžetske odluke.
Ali ne bi mogao jednostavno da zameni Trampovu spoljnu politiku svojom.
Pored toga, i unutar Demokratske stranke postoji sve snažnija svest da su se američki birači udaljili od nekadašnje bezuslovne podrške globalizovanoj trgovini. Zato bi povratak demokratama bio politička promena, ali ne nužno i povratak starog globalnog poretka.
Šta bi demokratska pobeda značila za Evropu?
Za evropske države promena većine u Kongresu mogla bi da bude značajna, ali ne i presudna. Demokrate bi mogle da insistiraju na snažnijem nadzoru američke spoljne politike i da pokušaju da poboljšaju odnose sa tradicionalnim saveznicima.
Moguće je i drugačije ponašanje prema određenim trgovinskim i klimatskim pitanjima. Međutim, istraživači Evropskog saveta za spoljne odnose upozoravaju da Evropa ne treba da očekuje automatski povratak na stare odnose sa Vašingtonom.
Čak i među demokratama postoje razlike u tome koliko Amerika treba da ulaže u evropsku bezbednost i koliki deo odgovornosti treba da snose same evropske države.
Za Srbiju bi to značilo da se odnosi sa Vašingtonom ne bi promenili samo zato što je jedna stranka osvojila većinu u Kongresu. Američku politiku prema Balkanu oblikuju administracija, Stejt department, Kongres i dugoročniji bezbednosni interesi.
Eventualna demokratska većina mogla bi da pojača parlamentarni nadzor i političke rasprave o regionu, ali nema osnova da se već sada tvrdi da bi ona automatski donela određenu promenu politike prema Srbiji ili Kosovu.
Tramp bi mogao da izgubi Kongres, ali ne i kontrolu nad republikancima
Još jedna važna posledica ovih izbora tiče se budućnosti samog pokreta MAGA. Ako republikanci pretrpe ozbiljan poraz, u stranci bi mogao da se otvori sukob oko pitanja šta dalje. Da li treba nastaviti Trampovu politiku gotovo bez promena ili pronaći novog lidera koji može da sačuva njegovu biračku bazu, ali privuče i one koji su se udaljili?
Već sada se kao mogući naslednici pominju potpredsednik Džej Di Vens i državni sekretar Marko Rubio. Vens je bliži nacionalno-populističkom krilu, dok Rubio dolazi iz tradicionalnijeg republikanskog političkog okruženja, iako je i sam snažno povezan sa Trampovom administracijom.
Poraz na izborima mogao bi da pojača njihovo nadmetanje i pokrene raspravu o tome da li su ekonomski nacionalizam, carine i spoljna politika dosadašnje administracije doneli očekivane rezultate. Ipak, bilo bi prerano zaključiti da bi loš izborni rezultat označio kraj trampizma.
Tramp i dalje ima snažnu podršku među republikanskim biračima, a nijedan od potencijalnih naslednika ne može lako da zanemari politički pokret koji je on izgradio.
Ko će na kraju odneti prevagu?
Na osnovu poslednjih istraživanja, demokrate su u boljoj poziciji da preuzmu Predstavnički dom. U Senatu imaju realnu šansu da osvoje većinu, ali je rezultat znatno neizvesniji.
Republikanci mogu da izbegnu najteži scenario ako uspeju da mobilišu svoje birače i osvoje dovoljan broj tesnih trka. Ipak, čak i ukoliko demokrate sutra ostvare veliku pobedu, to neće automatski značiti da su Amerikanci prihvatili sve ideje liberalne levice.
Mnogi će možda glasati protiv visokih cena, nezadovoljstva ekonomijom i načina na koji Tramp vodi zemlju, a ne za određenu kulturnu ili spoljnopolitičku doktrinu.
U tome je i najveća zamka za demokrate. Ako eventualnu pobedu protumače kao neograničenu podršku svim svojim ideološkim zahtevima, mogli bi ponovo da izgube birače centra koje sada pokušavaju da pridobiju.
A za republikance je poruka možda još neprijatnija: izborna pobeda ostvarena na obećanjima o nacionalnom preporodu nije trajna garancija političke lojalnosti. Zato 3. novembar nije samo glasanje o Donaldu Trampu. To je početak borbe oko toga da li će Amerika ostati na kursu nacionalnog konzervativizma, krenuti ka novoj progresivnoj politici ili pokušati da pronađe drugačiji put između te dve ideološke krajnosti.
Pravi odgovor na to pitanje verovatno neće dati samo ovi izbori, već predsednička trka 2028. godine.
Komentari (0)