Mitrovdan je posvećen antičkom komandantu Soluna iz trećeg veka, mučenom i pogubljenom zbog širenja hrišćanstva.

Solunski hrišćani Dimitrija su tajno sahranili. Na mestu njegovog groba kasnije je podignuta crkva i proglašen je zaštitnikom grada Soluna.

Po predanju, Dimitrijev grob odisao je bosiljkom i smirnom, te je zato nazvan Mirotočivi.

I danas se veruje u lekovitost njegovih moštiju. Crkveni spisi navode da je potom sveti Dimitrije "bdeo nad svojim gradom i spasavao ga zemljotresa i drugih nesreća".

Kod Rusa, kult  sv. Dimitrija počeo je da se širi još u 12. veku. 1581. proglašen je zaštitnikom Sibira.

I u Srbiji svetom Dimitriju posvećeni su mnogobrojni hramovi, više od 120.

Krsna je slava brojnih porodica i ime nekih esnafa. U mnogim mestima održavaju se zavetine. 

Običaji i verovanja

U narodu postoji verovanje da na Mitrovdan nikako ne bi trebalo grditi decu, koliko god da su pogrešila ili bila bezobrazna, jer će navodno onda cele godine biti nestašna. Smatra se da ukoliko roditelj na taj dan digne glas ili prekoreva dete, ono bi cele godine moglo biti nevaljalo i svojeglavo. Zato se na ovaj dan deci sve "gleda kroz prste".

Negde se veruje i da do Mitrovdana moraju da budu završeni svi veliki radovi na polju i druge stvari koje se rade napolju. Veruje se da posle Mitrovdana zima može svakog časa da iznenadi, pa se zato ustalilo mišljenje da je loša sreća ako se neki posao ostavi za posle velikog praznika.

Običaj je kod našeg naroda i da se na Mitrovdan otpuštaju sluge kojima je istekao ugovor i iznajmljuju nove.

Ovaj dan je poznat i prema tome što su se hajduci tada rastajali da bi kod jataka prezimili zimu i ponovo se sastali o Đurđevu danu sledeće godine. Tako je i nastala krilatica: Mitrovdanak – hajdučki rastanak i Đurđevdanak – hajdučki sastanak.

(

BONUS VIDEO