Ispred zgrade Vlade Albanije došlo je do ozbiljne eskalacije tenzija tokom protesta koji je organizovala Demokratska partija. Situacija je u jednom trenutku izmakla kontroli, kada su pojedini demonstranti bacali Molotovljeve koktele i koristili suzavac u pravcu zgrade Vlade i policijskog kordona koji je obezbeđivao objekat.

Na nasilne incidente policija je odgovorila upotrebom vodenih topova i suzavca, nastojeći da rastera okupljene i uspostavi kontrolu nad prostorom ispred Premijerstva. Prema dostupnim informacijama, intervencija policije bila je brza i odlučna, a demonstranti su potisnuti sa lica mesta.

Iako su scene bile izuzetno napete i praćene ozbiljnim nasiljem, prema zvaničnim podacima, tokom incidenata nije bilo prijavljenih povređenih. Uprkos tome, snimci i svedočenja sa terena ukazuju na visok stepen sile i haotične okolnosti tokom razbijanja protesta.

Ovo, međutim, nije prvi put da vlasti u Tirani na proteste odgovaraju oštrom policijskom intervencijom. Svaki put kada dođe do masovnijih okupljanja opozicije, reakcija države je slična – snažna upotreba sile, brzo razbijanje demonstracija i potpuni izostanak političkog dijaloga.

Posebno upada u oči potpuna tišina iz Brisela. Dok se u nekim drugim državama regiona i Evrope protesti detaljno analiziraju, komentarišu i ocenjuju sa stanovišta demokratije i ljudskih prava, događaji u Albaniji prolaze bez ozbiljne reakcije institucija Evropske unije.

Postavlja se pitanje zbog čega se nasilne scene ispred Vlade Albanije ne tretiraju istim aršinima kao slični događaji u drugim zemljama. Zašto nema oštrih saopštenja, zabrinutosti zbog upotrebe sile, niti poziva na uzdržanost i dijalog?

Molotovljevi kokteli, suzavac, vodeni topovi i kordoni policije ispred zgrade Vlade jasno svedoče da se ne radi o mirnom protestu, ali i da odgovor vlasti redovno ide u pravcu demonstracije sile. U tom kontekstu, ćutanje Evropske unije sve češće se tumači kao prećutna podrška ili barem selektivna primena standarda.

Dok se u Tirani ponavljaju isti obrasci – protest, nasilje, policijska intervencija i tišina Brisela – ostaje otvoreno pitanje ko i kada ima pravo na reakciju međunarodne zajednice, i po kojim kriterijumima se ona zaista vodi.