Neposredno pred Majski prevrat 1903. francuski vajar Antonen Mersije doneo je u Beograd maketu spomenika kralju Milanu. Bronzani konjanik u generalskoj uniformi, visok dvanaest metara, trebalo je da stoji na postolju od srpskog granita, na ulazu u Gornji grad Beogradske tvrđave. Ispred njega Srbija oslonjena na mač, sa dvoglavim orlom raširenih krila i godinom 1881. Iza njega Srbija iz četrnaestog veka, s ranjenim ratnikom na rukama, orlom slomljenih krila i 1389. Sa strana dva reljefa: Milan prima ključeve Niša i Milan čita proklamaciju o nezavisnosti.

Spomenik je naručio njegov sin. Tu Ujka Vasa zastaje, jer su Aleksandar i Milan bili u zavadi otkako se otac usprotivio ženidbi sa Dragom. Milan je umro u Beču 1901. i po sopstvenoj želji sahranjen je u Manastiru Krušedol, a ne u tadašnjoj Srbiji. Čovek koji nije hteo ni da leži u sinovljevoj zemlji teško da bi se obradovao što će u njoj stajati na konju. Zašto mu je onda sin, dve godine kasnije, dizao spomenik?

Zato što u Srbiji spomenik nikada nije bio samo umetnost. Država bez tradicije figuralne skulpture i bez novca podigla je prvi veliki javni spomenik, konjaničku figuru kneza Mihaila, delo firentinskog vajara Enrika Pacija, tek 1882, uz veliku svečanost. Time je mlada kraljevina rekla Evropi da je stigla. Beogradska čaršija, koja dotad spomenik nije videla, odmah mu je našla manu: knez je bez kape. Tako je nastala priča, u koju mnogi i danas veruju, da se vajar od sramote ubio. Paci je umro u Firenci u dubokoj starosti sedamnaest godina kasnije, ne znajući da smo ga mi odavno sahranili. Ujka Vasa kaže da kod nas važi pravilo - koga ne vidimo u bronzi, brzo zaboravimo i u čitanci.

Poslednji Obrenovići tu su pouku razumeli na svoj način: što im je vlast bila slabija, spomenika je bilo više. Petar Ubavkić izradio je 1895. bistu kralja Aleksandra za ministarstva i Narodnu skupštinu, da poslanici znaju kome se klanjaju i kad on nije tu. Knez Miloš je tri godine kasnije dobio spomenik u Požarevcu, a kralj Milan 1902. spomenik na niškoj tvrđavi. Bronza je trebalo da učvrsti ono što se u narodu već ljuljalo. Ujka Vasa zna da bronza drži sto godina, a popularnost do prve pijace.

Aleksandar je znao da nije omiljen. Znao je i da je otac to ostao, naročito u vojsci, koja mu je dugovala reforme i naoružanje. Spomenik ocu bio je pokušaj da se pozajmi tuđi ugled, kao kad mladoženja bez miraza na svadbi stalno pominje bogatog strica. Da mu se žurilo, pokazuje rok koji je dao vajaru - maj 1904. Kasnio je godinu dana za istorijom. U noći 29. maja 1903. zaverenici su ubili kralja i kraljicu, dinastija se ugasila, a maketa je ostala maketa. Ujka Vasa kaže da je to cela istorija naših spomenika - jedne ne stignemo da podignemo, druge nam sruše, a o trećima se svađamo.

Ujka Vasa jeste obrenovićevac, ali ume i da broji. Spomenik nije ljubavno pismo, nego priznanica. Za Milanove vladavine Srbija je dobila nezavisnost, Niš, Pirot, Leskovac i Vranje prvu železnicu, dinar, metrički sistem, Narodnu banku i kraljevsku krunu. Zakonom iz 1883. stvorio je stajaću vojsku, a Vojnu akademiju otvorio seoskoj deci, pa su se u njoj školovali Mišić, Stepanović i Bojović. Ta vojska pobedila je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, a Peti pešadijski puk i pod Karađorđevićima nosio je ime kralja Milana. Imao je Milan i mana: bio je nagle ćudi, voleo je karte više nego karte njega i izgubio je rat sa Bugarskom. Ali dao je zemlji Ustav iz 1888, demokratski i moderan, i sam se povukao s prestola. U Srbiji se vlast obično napušta nogama napred ili preko granice. Milan je izašao na vrata.

Države ne dižu spomenike svetiteljima, nego onima koji su im ostavili granice, ustanove i vojsku. Zato je Stefan Nemanja na Savskom trgu prikazan kao vladar sa mačem, a ne kao monah. Po tom merilu Milan spada među najzaslužnije srpske vladare, a u prestonici koju je učinio kraljevskom nema spomenik ni danas. U Nišu, koji je on oslobodio, ima trg, a na njegovom trgu stoji konjanik koji nije on.

Milan kod Srba nije izuzetak, nego pravilo. Karađorđe je ubijen po nalogu drugog srpskog vođe, Miloš prognan, Mihailo ubijen u Košutnjaku, Pašić je umro potisnut, a Đinđić ubijen usred reformi. Englezi su Čerčila poslali u penziju glasačkim listićem, pa mu podigli spomenik ispred parlamenta. Mi svoje graditelje smenjujemo metkom ili progonom, a spomenik im ostavljamo za bolja vremena. Ujka Vasa kaže da kod nas bolja vremena kasne i po sto godina.

Narod koji se seća po simpatiji, a ne po zasluzi, pamti istoriju kao niz omiljenih i omraženih lica. Ozbiljna država ume da kaže: nije bio po našem ukusu, ali mu dugujemo. Mersijeova maketa odavno je nestala. Krajem godine spomenik bi trebalo da mu podigne Leskovac, grad koji je on oslobodio. Dug je počeo da se vraća. S juga, kao i 1877.