Piše: Mihajlo Žilović

Milinko Čekić (90), koji je kao petogodišnjak preživeo ustaške logore Jasenovac i Sisak, za Alo! svedoči o progonu njegove porodice tokom ofanzive na Kozaru 1942. godine, o glađu iscrpljenoj deci, zatočenicima koji su nestajali preko noći i ubistvima kojima je prisustvovao. S majkom i dve mlađe sestre prošao je put od bombardovanog zbega do stočnih vagona i prinudnog rada u Slavoniji, a zatim do Siska, gde su decu nasilno odvajali od roditelja. „Majku su udarali kundakom jer nije htela da preda bebu“, seća se Čekić.

Poslednje dane pre bekstva vezuje za Đurđevdan, porodičnu slavu. Posle nje su s ostalim meštanima potražili utočište na Kozari. Najnužnije stvari i nešto hrane natovarili su na konjska kola, a deca i odrasli koji su mogli da hodaju krenuli su pešice. Milinko je imao pet i po godina, Dragana tri, a Zdravka sedam meseci.

- Kozara je puna jaruga u kojima ne vidite ni sunce ni nebo. Narod je tu našao utočište. Ali sve vreme smo bili pod bombardovanjem minobacača i topova - govori Čekić.

U šumi su pravili skloništa od grana. Kada bi počeo napad, majka je preko dece stavljala pokrivače i jastuke, pa ih zatrpavala granjem ne bi li ih zaštitila od gelera. Pamti i letelicu koja je pucala duž potoka u kojem se igrao, kao i tela žena, dece i staraca nakon bombardovanja.

- Moj otac je dolazio sav krvav od izvlačenja ranjenika. Opere se, presvuče i ponovo odlazi. Posle bombardovanja bilo je na desetine poginulih. To su slike koje nikad ne blede - kaže naš sagovornik.

Terali su nas kao krdo stoke

Kada je nemačko-ustaški obruč slomio otpor na Kozari, počelo je zarobljavanje civila. Čekić pamti višednevni hod do Bosanske Dubice, potom do železničke stanice Cerovljani, gde su po kiši i blatu čekali transport.

- Prvo su nas terali kao krdo stoke, po nekoliko stotina ljudi, okružene naoružanim ustašama. Niko nije smeo da se izdvoji. Ako se izdvojio, bio je ubijen. Ja sam sa pet godina morao da pešačim od Kozare do Dubice, pa još devet kilometara do stanice. Noge su mi bile krvave - priča Čekić.

U Dubici i na stanici odvajani su muškarci sposobni za rad. Žene, deca i starci trpani su u stočne vagone, toliko tesne da su oni koji bi seli na pod rizikovali da ih ostali pregaze. Putovanje do Jasenovca odužilo se zbog čestih zaustavljanja i propuštanja vojnih transporta.

Korenje umesto hrane

Čekić pamti otvorenu ledinu, baru s vodom i ljude koji su se tiskali bez zaklona. Porodica je, prema njegovom sećanju, tamo provela više od mesec dana. Kada bi se prostor preko noći ispraznio, kao dete nije razumeo gde su nestali zatočenici. Tek kasnije, istražujući logore, saznao je za masovna ubistva i odvođenja prema Donjoj Gradini.

- Sećam se dobro da je nekad pun taj prostor, nije bilo gde sesti. A onda se odjednom preko noći isprazni. Kasnije sam spoznao da su ti ljudi odvođeni na gubilište - navodi on.

Glad je naterala decu da čupaju korenje iz zemlje. Sa još nekoliko dečaka, među kojima je bio i stariji rođak Rajko, provlačio se ispod žice i odlazio prema kućama tražeći hleb. Jednom ih je primetio uniformisani ustaša i pojurio.

- Čupkali smo korenje, jer trave više nije bilo, kao golubovi da jedemo, da grickamo. Bežali smo preko vrtača dok nismo naleteli na gomilu leševa. Bilo je bukvalno kao da ste istovarili nekoliko kamiona mrtvih ljudi u močvarnom delu pored logora. Posle više nismo smeli da izlazimo - govori Čekić.

Jeo ostatke namenjene psu

Iz Jasenovca je porodica prebačena u Grubišno Polje. Zarobljenici su raspoređivani po seoskim domaćinstvima, a majku s troje dece isprva niko nije hteo da primi. Na kraju su smešteni u mađarsku porodicu Tot, u malu prostoriju uz peć za pečenje hleba. Majka je radila u polju i oko stoke, a deca su je pratila.

- Svako veče sam morao da hranim njihovog psa. Gazdarica donese ostatke večere, a ja, dok nosim tanjir u dvorište, očima odaberem šta mogu da progutam. Tako sam zakidao hranu tom keru i prehranjivao se sam. Majka je ponekad, kad pomuze krave, krišom uspela da nam da mleka - svedoči.

Ubrzo je došlo do partizanskog napada na selo. Po povratku ustaških snaga Milinko je, kako kaže, svojim očima gledao ubistvo članova porodice u susednoj kući dok je njegova majka pojila stoku. Ustaše su upale u dvorište i pucale na ljude. Ubijeni su žena, dete i muškarac koji je pokušavao da se popne uz merdevine. Majci su, navodi, poručili da prenese seoskom starešini da tela moraju biti sahranjena.

Sutradan su zatočeničke porodice ponovo okupljene, odvedene do stanice i ukrcane u vagone. Stigle su u Sisak, gde je usledio događaj koji je Milinko zauvek zapamtio.

Kundakom su tukli majku da preda bebu

- Bila je neka česma. Sećam se dobro da nas je majka umila, mene i sestru od tri godine. Kako-tako nas je dala, ali bebu nije. Dok nije dobila nekoliko udaraca kundakom u leđa, nije htela da je preda. Morala je i nju da da - priča Čekić.
Milinko je odveden u prostoriju bez prozora, s betonskim podom i malo slame. Oko njega su bila deca različitog uzrasta, a on tada nije znao gde su mu majka i najmlađa sestra.

- Ona mlađa ležala su na slami, u ćoškovima. Neka su plakala, neka spavala ili su već bila mrtva. Starija su hodala i dozivala majku. Jedna jeziva scena - svedoči.
Tek mnogo kasnije, pregledajući dokumentaciju, shvatio je koliko je dece iz Siska završilo u zagrebačkim prihvatilištima. I njegovi putevi vodili su tamo, kroz sistem u kojem je pomoć zatočenoj deci pružala i Dijana Budisavljević. Najmlađa sestra Zdravka odvojena je od njega, dok je Dragana neko vreme ostala uz brata.

Nije znao ni da je njegova majka, umesto odlaska na prinudni rad u Nemačku, uspela da napusti Sisak i krene u potragu za decom. Njihov susret dogodio se tek kasnije, u Bjelovaru, pod okolnostima koje Čekić opisuje u drugom delu ispovesti.

Granata ranila dečaka koji ga je držao za ruku

Dok je s porodicom bežao prema Kozari, Milinka je za ruku vodio sedmogodišnji brat od strica Božo. U šumi je granata presekla granu koja je pala dečaku na nogu i teško ga povredila.

- Sećam se samo kada je rekao: „Joj, mene ubi!“, a onda sam satima slušao kako dozivaju njegovog oca Dušana - govori Čekić.
Žene su mu povredu previle onim što su imale, a otac ga je odvezao do partizanske bolnice. Milinko je kasnije saznao da je Božo zarobljen tokom pada Kozare, odveden u Jasenovac i tamo ubijen. Ožiljak tog prizora ostao je u njegovom sećanju kao jedno od najranijih ratnih iskustava.