Dok je pažnja međunarodne javnosti i bezbednosnih službi uglavnom usmerena na Horasan i pretnje koje ona predstavlja duž severnih granica Pakistana, Irana, Avganistana i Centralne Azije, u pozadini se razvija daleko starija, tiša i potencijalno razornija pretnja, piše Oružje online.

Reč je o takozvanoj Oslobodilačkoj vojsci Beludžistana, strukturi koja decenijama postoji na margini regionalnih sukoba, ali koja danas prolazi kroz duboku transformaciju i prerasta u transnacionalni bezbednosni problem.

Za razliku od ISIS-K, takozvana Oslobodilačka vojska Beludžistana nije novi džihadistički ogranak, već gerilska i teroristička organizacija sa dubokim lokalnim korenima u Beludžistanu. Upravo ta dugovečnost, u kombinaciji sa modernizacijom taktike i sredstava, čini je posebno opasnom. Nedavni napadi koji se pripisuju ovoj strukturi ne predstavljaju izolovane incidente, već nagoveštaj haosa koji bi mogao uslediti u slučaju šireg rata između Sjedinjenih Država i Irana. U takvim razmatranjima, beludžistanski pobunjenici se sve češće posmatraju kao potencijalni alat destabilizacije.

Od lokalnog ustanka do prekogranične mreže

Pakistan, Velika Britanija, Kina i Sjedinjene Države već su označili Oslobodilačku vojsku Beludžistana kao terorističku organizaciju. Ipak, najveća opasnost ne proizilazi iz njene prošlosti, već iz njenog novog operativnog modela. Klasična doktrina borbe protiv terorizma decenijama se oslanjala na pretpostavku da naoružane grupe teže teritorijalnoj kontroli, stabilnim utočištima i jasnoj hijerarhiji. Ta pretpostavka se više puta pokazala pogrešnom, od Avganistana do Sirije, Iraka i Sahela.

Beludžistan danas predstavlja još jedan alarmantan primer tog neuspeha. Uprkos stalnom pritisku bezbednosnih snaga i odsustvu teritorijalne kontrole, napadi se nastavljaju stabilnim tempom. Kako je istakao bivši šef vojnih operacija Pakistana, general Amer Rijaz, operativni model ove organizacije pomerio se sa lokalnih pobuna ka decentralizovanom, umreženom sistemu brzih udara, sabotaža infrastrukture, ciljanih atentata i koordinisane propagande. Gubitak teritorije više ne znači razgradnju ekosistema nasilja.

Paradoksalna snaga Beludžistana

Oslobodilačka vojska Beludžistana danas ne liči ni na klasičnu gerilu ni na džihadističku strukturu koja teži upravljanju teritorijom. Ima fragmentirano vođstvo, ograničene vojne kapacitete i nema sposobnost dugotrajnog zadržavanja prostora. Ipak, opstaje i prilagođava se.

Ključ njenog opstanka leži u digitalnoj i organizacionoj transformaciji. Male, mobilne jedinice, često naoružane savremenim sredstvima koja potiču iz zaliha napuštenih nakon američkog povlačenja iz Avganistana, sposobne su da nanesu nesrazmerno veliku štetu. Napad na voz Džafar Ekspres pokazao je kako moderna tehnologija i oružje višestruko uvećavaju smrtonosnost malih grupa.

Istovremeno, u digitalno slabo regulisanim prostorima, pojedinačni napadi se propagandno uvećavaju i predstavljaju kao deo šireg „talasa“, stvarajući iluziju masovne snage. Tako nastaje paradoks Beludžistana: taktička slabost, ali strateška otpornost.

Šira destabilizacija

Moguća destabilizacija ili raspad Irana stvorila bi upravo onaj vakuum moći koji je ovakvim strukturama potreban. U takvom scenariju, Oslobodilačka vojska Beludžistana mogla bi da dobije sigurno utočište, proširi prekogranične operacije i ugrozi ne samo Pakistan, već i Centralnu Aziju i zapadne interese.

Zemlje poput Uzbekistana i Kazahstana, kojima se Sjedinjene Države aktivno obraćaju u pokušaju ekonomskog udaljavanja od Rusije, našle bi se direktno izložene. Trgovinski i energetski koridori postali bi mete, čime bi bili potkopani ključni američki strateški ciljevi u regionu.

Iako su Sjedinjene Države formalno označile Oslobodilačku vojsku Beludžistana kao terorističku organizaciju i održavaju ograničenu saradnju sa Pakistanom, to više nije dovoljno. Pretnja više nije lokalna, niti linearna.

Analize ukazuju da je neophodno ulaganje u digitalno upravljanje ekstremističkim narativima, primena veštačke inteligencije za predviđanje pretnji, jačanje prekogranične obaveštajne saradnje i uspostavljanje čvrstih pravnih okvira za razbijanje mreža finansiranja. Model koordinacije kakav već postoji sa Jordanom mogao bi se proširiti na trilateralnu saradnju između Sjedinjenih Država, Pakistana i država Centralne Azije.

Beludžistan kao upozorenje

Takozvana Oslobodilačka vojska Beludžistana nije samo regionalna kriza. On je upozorenje za sledeću fazu terorizma: decentralizovanu, digitalno pojačanu, relativno jeftinu, ali sa ogromnim strateškim posledicama. Sprečavanje širenja ove pretnje, koja bi u krajnjoj liniji mogla biti direktno usmerena i protiv zapadnih interesa, predstavlja još jedan snažan argument zašto bi Vašington morao da traži diplomatsko rešenje sa Iranom, umesto sukoba koji bi otvorio vrata haosu čije bi posledice bilo nemoguće kontrolisati, navodi se u članku.

(oruzjeonline)

BONUS VIDEO