Donald Tramp je u Pekingu izgovorio ono čega su se na Tajvanu najviše plašili: da američka podrška ostrvu više ne mora da bude čvrsta linija, već karta koja može da se stavi na sto u razgovoru sa Si Đinpingom.

To je suština analize Brukings instituta, koji ocenjuje da Trampove izjave posle susreta sa kineskim liderom nisu smirile situaciju u Tajvanskom moreuzu, već su je učinile opasnijom. Umesto jasne poruke Pekingu da ne pokušava silom da promeni status Tajvana, američki predsednik ostavio je utisak da razume kineski pogled na krizu i da od Tajpeja očekuje da se „malo smiri“.

Uoči Trampove posete Pekingu već je postojala bojazan da bi Tajvan mogao da postane deo šire trgovine između Vašingtona i Pekinga. Američki kongresmeni, analitičari i komentatori upozoravali su da Tramp ne sme da tretira Tajvan kao pregovarački žeton, naročito u trenutku kada Kina pojačava vojni, politički i ekonomski pritisak na ostrvo.

Trampova administracija je pre puta odbacivala takve strahove. Državni sekretar Marko Rubio i drugi zvaničnici tvrdili su da neće biti promene američkog pristupa jednom od najosetljivijih pitanja američke spoljne politike.

A onda je Tramp, posle razgovora sa Sijem, sam otvorio prostor za potpuno drugačije tumačenje.

Poruka koja je zabrinula Tajpej

Tramp je izjavio da ne želi da „neko“, misleći na Tajvan, „postane nezavisan“. Dodao je da i Tajvan i Kina treba „malo da se smire“, a zatim postavio pitanje koje je u Aziji odjeknulo mnogo jače nego što možda zvuči u Vašingtonu: da li ima smisla da američke snage putuju 9.500 milja da bi vodile rat.

Time je praktično doveo u pitanje samu srž američkog odvraćanja Kine. Tajvan se decenijama oslanja na to da Peking ne može sa sigurnošću da zna kako bi SAD reagovale u slučaju napada. Ta neizvesnost je bila deo zaštite. Tramp je, međutim, svojim izjavama počeo da je pretvara u sumnju.

Posebno je odjeknula njegova tvrdnja da paket američke prodaje oružja Tajvanu, vredan 14 milijardi dolara, vidi kao polugu u razgovoru sa kineskim predsednikom. Drugim rečima, ono što Tajpej vidi kao pitanje opstanka, Tramp je predstavio kao pregovarački alat.

Brukings ocenjuje da je ukupan efekat tih izjava jasan: Trampovi stavovi o tajvanskoj nezavisnosti zvučali su bliže onome što želi Peking, dok je Tajvan prikazan kao strana koja mora da pazi da ne izazove sukob.