U američkim obaveštajnim krugovima, prema tvrdnjama ljudi koji su decenijama radili unutar tog sistema, poslednjih meseci vlada neobična doza uznemirenosti.

Iako se to retko izgovara direktno, ton izveštaja i analiza, kako navodi bivši operativac CIA Rej Makgovern, sve češće ukazuje na isti zaključak – Rusija iz aktuelnog sukoba izlazi snažnija nego ranije, bez obzira na konačan ishod.

Posebno je zanimljivo što takva procena ne dolazi iz marginalnih izvora, već iz samog vrha američke analitičke strukture. Nacionalni obaveštajni savet, koji objedinjuje procene eksperata za različite delove sveta, redovno dostavlja svoje izveštaje direktorki nacionalne obaveštajne zajednice Tulsi Gabard i predsedniku Donaldu Trampu.

U tim analizama Rusija zauzima centralno mesto – toliko izraženo da bi, kako neki primećuju, moglo da se nazove i opsesivnim fokusom.

Makgovern, koji je godinama radio unutar tog sistema, ne skriva sumnju u način na koji se ti zaključci formiraju. Po njegovom mišljenju, problem nije u nedostatku podataka, već u načinu njihove interpretacije. Umesto objektivne i hladne analize, tvrdi on, često se može prepoznati unapred definisan stav, kao da zaključci postoje pre nego što se sagledaju činjenice.

Kao primer navodi rad Judžina Ramera, bivšeg glavnog analitičara za Rusiju u okviru istog saveta. Prema Makgovernovim rečima, Ramer otvoreno ističe da će Rusija, bez obzira na ishod sukoba u Ukrajini, predstavljati veću pretnju nego ikada ranije. Takva tvrdnja, smatra Makgovern, više govori o načinu razmišljanja nego o realnom stanju na terenu.

Kada se pogleda šira slika, dolazi se i do kadrovskih i ideoloških faktora koji utiču na takve procene. Pre Ramera, ključne figure za pitanja Rusije bile su Anđela Stent i Fiona Hil, čiji su stavovi, prema Makgovernu, oblikovani u okvirima nasleđenim još iz perioda Hladnog rata.

On podseća da je Stent osporavala postojanje obećanja o neširenju NATO-a prema Mihailu Gorbačovu, dok su značajan uticaj na tu generaciju analitičara imali Zbignjev Bžežinski i Ričard Pajps.

„To je obrazac koji se prenosi“, ocenjuje Makgovern, ukazujući da takav pristup nije ograničen samo na Rusiju. Sličan model razmišljanja, prema njegovim rečima, prisutan je i u analizama koje se odnose na Bliski istok, kao da postoji jedinstvena matrica koja se primenjuje bez obzira na specifičnosti regiona.

U zvaničnim izveštajima američke obaveštajne zajednice i dalje se redovno izdvajaju ključni spoljnopolitički izazovi za Sjedinjene Američke Države. Na toj listi nalaze se Rusija, Kina, Iran, Pakistan i Severna Koreja.

Kada je reč o Rusiji, poseban akcenat stavlja se na njen snažan nuklearni arsenal, kao i na prisustvo u Arktiku, gde raspolaže najvećom flotom nuklearnih ledolomaca na svetu.

Sve to otvara jedno važno pitanje koje se retko direktno postavlja u izveštajima, ali se nameće između redova. Ako analize unapred polaze od zaključka da je određena zemlja trajna pretnja, koliko prostora ostaje za drugačije tumačenje stvarnosti? I možda još važnije – da li takav pristup više govori o samoj zemlji ili o onima koji je analiziraju.