Tenkovi i oklopni transporteri nove sirijske armije, praćeni hiljadama vojnika, kotrljali su se ka libanskoj granici, dok su istovremeno, na drugom kraju države, ruski vojnici pakovali opremu u transportne avione i spremali se za odlazak.

Sirija, koja uz pomoć Turske pokušava da iskoristi zastoj u Ormuskom tesnacu i put nafte i tečnog gasa preusmeri kroz svoju teritoriju, obećava da se, bez preke potrebe, neće mešati u rat SAD i Izraela protiv Irana. Prvi korak u ovom pravcu je otvaranje graničnog prelaza prema Iraku preko kojeg su prešle prve cisterne gasa. Korak unazad je zvuk eksplozija koje su potresle Damask.

Krhotine iranskih projektila popadale su po periferiji Damaska, nedugo pošto su ih pogodile rakete izraelske protivvazdušne odbrane, izazivajući nemir među stanovnicima države koja, istovremeno, pokušava da izbegne novi rat i ekonomski iskoristi sukob SAD i Izraela protiv Irana, na koji nema ama baš nikakav uticaj.

Zarđali ostaci jednog prošlog rata još su bili vidljivi oko graničnog prelaza El Tanf dok je nekoliko cisterni, natovarenih iračkim gasom, prelazilo preko razlokanog asfalta na putu ka rafineriji u Banijasu, na obali Mediterana.

Otvaranje ovog prelaza za transport gasa predstavlja prvi korak ambicioznog plana Ankare i Damaska, koji uključuje izgradnju brze pruge od Saudijske Arabije, preko Jordana i Sirije do Turske, ali i gasovod koji bi od Katara vodio do zapadne granice Sirije.

Od Islamske države do energetskog koridora

Okolina prelaza EL Tanf bila je, 2016. godine, poprište žestokih sukoba pripadnika Islamske države i sirijskih pobunjenika, koji su ceo pogranični region pretvorili u gomilu ruševina iz koje su ljudi, glavom bez obzira, pobegli.

Bezmalo deceniju kasnije, pobunjenici su zbacili vlast Bašira el Asada, ali su se pokušavajući da konsoliduju vlast našli u unakrsnoj vatri sukoba koji već dve i po godine besne od Pojasa Gaze, preko Libana do Irana.

Na jedvite jade zauzdavajući dramatične razlike među različitim etničkim zajednicama, vojska novog šefa Sirije, Ahmeda el Šare iskopala je rovove na libanskoj granici pokušavajući da spreči da se sukobi iz te države preliju i na sirijsku teritoriju.

El Šara, koji po zapadnoj Evropi promoviše promenu politike od radikalnog islamiste do džefersonovskog državnika, poslao je na kritične tačke hiljade vojnika i gotovo sve preostale tenkove i oklopne transportere, nadajući se da bi Hezbolah i Izraelci mogli za poprište bitke izabrati neko drugo mesto.

Iako je Hajat Tahrir el Šam, ili „Pokret za oslobođenje Levanta“, od pada režima Bašara el Asada pokušao da spere senku islamističke prošlosti, pokazalo se da je realnost ipak malo drugačija – sistematski napadi na hrišćane i alavite, ubistva i proterivanja čitavih naselja, pokazatelj su da, uprkos gotovo džefersonovskoj retorici, religiozni ekstremizam ostaje duboko ukorenjen među predstavnicima novih sirijskih vlasti. Ili barem nekim od njih.

Rusi (ne) odlaze iz Sirije

Iza prvih linija raspoređeni su bacači projektila, dok patrole neprestano špartaju dolinom Beka, pokušavajući da spreče kretanje boraca Hezbolaha i ostalih milicija kroz sirijsku teritoriju.

Rat protiv Irana dramatično je promenio stanje u Siriji, pa je oko 1.000 ruskih vojnika ostalo u svega dve baze – mornaričkom centru u Tartusu i aerodromu u Latakiji, dok su, godinu nakon pada Asadovog režima, Rusi napustili 19 manjih baza i više od 90 isturenih položaja.

Povlačenje ruskih vojnika, međutim, ne znači da je Moskva izgubila interes ili uticaj na zbivanja u Siriji, posebno jer je El Šara početkom godine posetio rusku prestonicu kako bi nastavio pregovore o pitanjima od obostrane koristi.

Računa se da investicije ruskih kompanija u Siriji vrede oko 20 milijardi dolara, dok je većina vojne tehnike kojom raspolažu El Šarine snage upravo ruskog porekla, pa je pomoć Moskve neophodna kako bi nove sirijske vlasti zadržale bilo kakvu borbenu gotovost.

Istovremeno, Sjedinjene Države i Rusija su sa olakšanjem dočekali pad uticaja Irana u Siriji, pa posle niza godina manje ili više žestokih sukoba mogu da se koncentrišu na zajedničke interese.

Ti interesi, navode stručnjaci, uključuju zaštitu investicija i stabilnu vlast u Siriji, sposobnu da izađe na kraj sa ostacima Islamske države, koju sve tri strane u ovom trenutku doživljavaju kao najozbiljnijeg neprijatelja.

Dodatni ruski interes predstavlja težnja Moskve da se nešto više od 5.000 čečenskih boraca iz jedinice Ajnad e Kavkaz integrišu u novo sirijsko društvo radije nego da se vrate u Rusiju. Stoga, Rusija nije preterano protestovala kada je El Šara postavio jednog od komandanata tih snaga, Abdulaha el Dagestanija, na visoku funkciju u ministarstvu odbrane.