Predsednik Vojnog komiteta NATO-a, admiral Đuzepe Kavo Dragone, izneo je u intervjuu za ukrajinsku štampu procenu koja zvuči kao gotova politička formula za narednu fazu evropskog naoružavanja: Rusija je glavna pretnja evroatlantskoj bezbednosti, Moskva želi da povrati prostor izgubljen raspadom Sovjetskog Saveza, a EU mora hitno da poveća vojne budžete, modernizuje arsenale i preuzme veći deo tereta odvraćanja, piše Oružje online.

Drugim rečima, severnoatlantski narativ ostaje isti, samo se sada izgovara otvorenije. Rusija se predstavlja kao dugoročna, sistemska – gotovo egzistencijalna pretnja, ne samo Ukrajini, već čitavom EU poretku. Takva slika zatim služi kao okvir za sve ostalo: nove budžete, nove sisteme protivvazdušne odbrane, elektronsko ratovanje, veštačku inteligenciju, obaveštajne platforme i trajnu militarizaciju evropskog kontinenta, naglašava se u članku.

Prema Dragoneu, Moskva ne planira da se zaustavi na ukrajinskom frontu. U strateškim projekcijama NATO-a, ruski cilj je obnavljanje kontrole nad geopolitičkim prostorom koji je držala pre raspada SSSR-a. Time se priča širi daleko izvan Donbasa, Harkova, Zaporožja ili Krima. U takvoj konstrukciji, baltičke države jesu prva linija straha, ali nisu jedine koje se predstavljaju kao potencijalne mete.

Admiral navodi da NATO zato primenjuje odbrambenu arhitekturu od 360 stepeni, od istočnog krila, preko Arktika, do južnog pravca. To je politički zgodna formulacija, jer omogućava da se gotovo svaka ruska aktivnost, bilo u Ukrajini, Severnom ledenom okeanu, Crnom moru, Mediteranu ili Africi, uklopi u isti okvir pretnje.

NATO strategija

Najzanimljiviji deo nije sama tvrdnja o ruskim ambicijama, već ono što Dragone praktično priznaje kada govori o strategiji NATO-a.

Savez se ne oslanja samo na odvraćanje, već na iscrpljivanje. Ukrajinski front tretira se kao prostor na kojem se troše ruski logistički, ekonomski i ljudski kapaciteti. Admiral otvoreno govori o pozicionom zastoju na frontu, ali istovremeno tvrdi da su troškovi koje Moskva trpi opravdani iz ugla NATO strategije.

Prema tvrdnjama koje ovaj admiral iznosi, Rusija navodno gubi oko 35.000 vojnika mesečno. On taj broj poredi sa sovjetskim gubicima u Avganistanu, gde je tokom deset godina rata poginulo oko 20.000 vojnika. Poruka je jasna: Ukrajina je za NATO ogromna mašina za trošenje ruske konvencionalne vojne sile.

Ukrajina se u javnosti predstavlja kao država kojoj se pomaže da opstane, ali se u vojnom planiranju istovremeno posmatra kao front koji iscrpljuje Rusiju. Takva računica je jasna, samo se retko izgovara tako otvoreno.

Ne govori se da je cilj produžavanje rata, već da se Moskvi nameće cena agresije. Međutim, praktičan rezultat je isti: što duže traje rat, to više EU mora da kupuje oružje, više Ukrajina mora da šalje ljude na front, više Rusija troši resurse, a više NATO dobija iskustvo za buduće sukobe.

Dragone zatim prelazi na evropsku odgovornost.

Prema njegovim rečima, ne treba očekivati masovno povlačenje američkih trupa iz Evrope, ali evropske države moraju preuzeti veći deo tereta. Tu se pojavljuje cilj od 5% BDP-a za odbranu. To je ogroman skok, posebno za zemlje koje su decenijama svoje socijalne modele, infrastrukturu i industrijsku politiku gradile pod američkim bezbednosnim kišobranom.

Sada se od građana tih zemalja traži da plate novu eru straha.

U članku se navodi da su prioriteti su jasno postavljeni: napredna protivvazdušna odbrana, elektronsko ratovanje, obaveštajno-izviđački sistemi, integracija veštačke inteligencije i tehnologije koje treba da nadoknade rusku kvantitativnu prednost. Evropski odgovor ne treba da bude samo više tenkova i granata, već tehnološko ubrzanje celog vojnog sistema.

Tu se vidi kako NATO pokušava da spoji dve lekcije iz poslednjih ratova.

Prva dolazi iz Ukrajine: artiljerija, dronovi, rojevi, elektronsko ratovanje, masovna potrošnja municije i svakodnevno uništavanje oklopa i pešadije. Druga dolazi sa Bliskog istoka, posebno iz operacija iznad Irana: bez vazdušne nadmoći i kontrole vazdušnog prostora nema modernog rata po zapadnom modelu.

Zato se u istoj rečenici pominju dronovi, PVO, veštačka inteligencija i vazdušna dominacija. NATO više ne planira rat samo kao sukob brigada na zemlji, već kao integrisani sistem u kojem senzori, algoritmi, presretači, avioni, sateliti, elektronsko ratovanje i dronovi moraju da rade kao jedna mreža.

Kako se sada govori o Ukrajini.

Posebno je zanimljivo kako se sada govori o Ukrajini, navodi Oružje online.

Dragone je ne predstavlja samo kao primaoca pomoći, već kao „direktnog pružaoca bezbednosti“. Ukrajina odavno nije samo korisnik dotrajale zapadne opreme, već ratna laboratorija i izvor praktičnog znanja. Ukrajinske trupe već deluju kao „instruktori za NATO snage“, naročito u obuci protiv dronova.

To se radi preko Zajedničkog centra za analizu, obuku i obrazovanje, JATEC, kroz koji se taktička iskustva sa ukrajinskog fronta prenose u NATO strukture. Ukrajina plaća najskuplju moguću cenu, a NATO iz toga izvlači doktrinu, obuku i podatke za buduće ratove.

Tu nema velikih tajni. Ukrajinski front jeste škola za NATO. Tamo se u realnim uslovima testira sve ono što se ranije vežbalo na poligonima. Za NATO je to dragoceno. Za Ukrajinu je to cena rata, ističe se u članku.