Majkl Vlahos je pisac i autor knjige „Fighting Identity: Sacred War and World Change” („Borba identiteta: Sveti rat i promena sveta”). Predavao je ratovanje i strategiju na Univerzitetu Džons Hopkins i na Ratnom koledžu američke mornarice, redovni je nedeljni saradnik emisije The John Batchelor Show, a ujedno je i viši vašingtonski saradnik Instituta za mir i diplomatiju.

Za Responsible Statecraft je napisao analizu koja pokazuje sumornu realnost da Amerika nema flotu koja može da vodi rat protiv Irana ili vrši pomorsku blokadu.

Moćna američka pomorska grupa sada je koncentrisana od Sredozemnog mora do Indijskog okeana kao podrška nastavljenim operacijama protiv Islamske Republike Iran. U njenom sastavu nalaze se dva nosača aviona, šest amfibijskih jurišnih brodova i 19 krstarica i razarača. Samo ove nedelje predsednik Donald Tramp izjavio je da će ponovo uvesti pomorsku blokadu iranskih luka, dok su američki napadi na obalne i ostrvske ciljeve nastavljeni nesmanjenim intenzitetom.

Koliko dugo američka ratna mornarica može da održava ovakvu armadu u zoni operacija?

Sama činjenica da se postavlja ovo pitanje pokazuje koliko je američka pomorska moć oslabila. Godine 1945. američka mornarica raspolagala je sa više od 6.000 brodova i predstavljala istinsku globalnu pomorsku silu. Danas, gotovo 80 godina kasnije, flota je toliko smanjena da se Amerikanci potajno pitaju da li uopšte može dugoročno da održava operacije protiv Irana, koje su sada ponovo intenzivirane.

Obnovljena pomorska blokada, čak i ako se sprovodi sa udaljene linije u Arapskom moru, podrazumeva dugotrajno veliko opterećenje za brodove i posade. Brodovi koji se nalaze u regionu još od februara, a ukupno su u misiji već deset i više meseci, moraju biti povučeni i zamenjeni novim jedinicama.

Održavanje tolikog broja brodova u zoni odgovornosti američke Centralne komande (CENTCOM) znači da mornarica praktično može da se usredsredi samo na jedan region, čime faktički odustaje od svoje nekadašnje globalne prisutnosti.

Šta se dogodilo? Postoje tri glavna razloga

Prvo, flota je izgubila svoje brodove. Američka mornarica je 1945. godine imala 6.768 brodova, dovoljno da održi svoju snagu decenijama. Čak i tokom Vijetnamskog rata flota je brojala više od 900 brodova. Krajem sedamdesetih taj broj je pao na oko 450. Tokom administracije Ronalda Regana flota je ponovo porasla na skoro 600 brodova, ali je nakon završetka Hladnog rata započelo dugotrajno smanjivanje.

Danas američka mornarica raspolaže sa oko 180 borbeno korisnih brodova. Tu spadaju nosači aviona na nuklearni pogon, veliki amfibijski jurišni brodovi, nuklearne napadačke podmornice i razarači sa vođenim raketama. Istovremeno, kineska Ratna mornarica Narodnooslobodilačke armije sada raspolaže većim brojem borbenih brodova od Sjedinjenih Država.

Američki glavni borbeni brodovi jesu veliki i moćni, ali ih ne prate dovoljno brojni brodovi namenjeni pomoćnim zadacima poput patroliranja, pratnje konvoja i protivminskog delovanja. Ozloglašeni primorski borbeni brodovi (LCS) projektovani su upravo za te zadatke i tokom poslednjih 20 godina izgrađeno ih je 35. Međutim, sada se povlače iz upotrebe, iako su neki praktično novi.

Kako je još 2022. rekao demokratski kongresmen Adam Smit, tadašnji predsedavajući Odbora za oružane snage Predstavničkog doma:

„Ne možemo da ih koristimo, prvo zato što nisu sposobni ni za šta, a drugo zato što se, čak i kada jesu, stalno kvare.“

Zbog toga američka mornarica više nije uravnotežena flota.

Drugo, manja flota znači i manje brodova na moru. U mornarici važi pravilo da su potrebna tri broda kako bi jedan stalno bio raspoređen u inostranstvu. U vreme velikih kriza brodovi ostaju na moru koliko god je ljudski moguće, kako bi vrhovni komandant imao dovoljno pomorske vatrene moći na raspolaganju, saveznici bili umireni, a protivnici navodno odvraćeni.

Nosač aviona USS Abraham Lincoln, na primer, isplovio je u novembru 2025. godine i danas se nalazi u Arapskom moru, sa više od 210 dana bez pristajanja u luku, što predstavlja rekord američke mornarice.

Rezultat je da se dragoceni brodovi ubrzano troše, a zatim se ponovo šalju u nove misije sve dok se potpuno ne istroše.

Kada se konačno vrate kući, nema dovoljno kapaciteta za njihov remont i brzo vraćanje u operativnu upotrebu. Kapaciteti za održavanje toliko su ograničeni da su remonti pojedinih podmornica trajali i do osam godina. Jedna nuklearna podmornica, USS Boise, na kraju je otpisana nakon deset godina remonta. Potrošeno je oko 800 miliona dolara, a posao je bio završen svega 25 odsto.

Situacija je toliko loša da čak 40 odsto američke podmorničke flote trenutno nije sposobno za raspoređivanje zbog zastoja u remontu i problema kod izvođača radova. A podmornice imaju apsolutni prioritet. Kod površinske flote stanje je još gore.

Neefikasan sistem održavanja dodatno smanjuje ionako malu flotu.

Treći faktor koji tiho podriva mornaricu najlakše je prevideti, ali predstavlja najveću pretnju njenoj budućnosti – umor i pad morala među mornarima. Dugotrajna raspoređivanja, naročito kada se neprestano produžavaju, narušavaju moral i samih mornara i njihovih porodica koje ih čekaju kod kuće.

Viceadmiral u penziji Fil Vajskap to dobro znao. Dok je devedesetih godina bio zadužen za planiranje raspoređivanja flote, bio je koautor studije koja je preporučila da raspoređivanje brodova traje najviše šest meseci, osim u hitnim slučajevima. Mornarica je tada usvojila taj standard.

Međutim, posle napada 11. septembra 2001. godine, taj princip je praktično odbačen.

Već četvrt veka američka mornarica funkcioniše kao da je u ratnom stanju, barem kada je reč o raspoređivanju brodova. To podseća na Drugi svetski rat, kada su brodovi odlazili preko Pacifika i vraćali se tek po završetku rata, ili na Vijetnam, kada su nosači aviona ostajali u Tonkinškom zalivu sve dok posade nisu bile potpuno iscrpljene, nakon čega bi dobili tek mesec dana odmora i ponovo bili poslati na tzv. Yankee Station.

Međutim, takvi periodi intenzivnog ratovanja tada su trajali svega nekoliko godina. Održavati takav tempo pune 25 godine znači dovesti ljude do tačke kada jednostavno napuštaju službu. Kao i razarači i amfibijski brodovi koji održavaju blokadu u Arapskom moru, desetomesečna raspoređivanja danas su postala gotovo standard.

Najbolji primer za to je najnoviji američki nosač aviona na nuklearni pogon USS Gerald Ford. On je postao simbol iscrpljenosti i pada morala posade tokom rekordnog jedanaestomesečnog raspoređivanja na Bliskom istoku, od juna 2025. do maja 2026. godine.

Ovaj nosač, vredan oko 13 milijardi dolara, prvi je brod svoje klase i opremljen je velikim brojem potpuno novih sistema – elektromagnetnim katapultima, novim sistemom za zaustavljanje aviona, savremenim radarima, liftovima za municiju i čak novim vakuumskim sistemom za odvod otpadnih voda.

Ugradnja toliko nedovoljno ispitanih tehnologija odjednom stvorila je čak dvadeset potencijalnih tačaka otkaza. Zbog toga je brod često opisivan kao „spomenik svemu što nije u redu sa američkom mornaricom“.

Kada su otkazali toaleti, puklo je i strpljenje posade. Dana 12. marta ove godine izbio je veliki požar u brodskoj perionici veša, za koji mnogi veruju da je namerno podmetnut. Time je praktično okončana agonija posade. Brod je iz Crvenog mora, gde je mesecima učestvovao u operacijama protiv Irana i Huta, otplovio do Krita na popravke, a zatim se vratio u Sjedinjene Države.

Šta može da se učini?

Bez obzira na to koliko novca bude uloženo – još 2017. procenjeno je da bi izgradnja i održavanje flote od 355 brodova koštali više od tri biliona dolara, a danas bi taj iznos bio znatno veći – ne postoji realna mogućnost da se američka flota značajno proširi u naredne tri decenije.

Ambiciozni plan modernizacije pod nazivom „Zlatna flota“, koji predviđa povećanje na 450 brodova, zahteva najmanje 267 milijardi dolara samo za početak realizacije. Lepo zvuči, ali to nije pravo rešenje.

Analitičari ukazuju da se, uprkos udvostručenju budžeta za brodogradnju tokom poslednjih dvadeset godina, broj brodova praktično nije povećao.

Plan brodogradnje za 2026. godinu govori o promeni načina poslovanja i većoj odgovornosti, ali takve najave suočavaju se sa pola veka ukorenjenih navika i gotovo potpunim izostankom odgovornosti. Uz to, duboke političke podele u Sjedinjenim Državama ne pogoduju sprovođenju dugoročnog i izuzetno skupog programa proširenja flote.

Najverovatnije je da će američka mornarica nastaviti da funkcioniše sa svojom zastarelom i preopterećenom flotom, nadajući se da broj brodova neće dodatno opasti. Moguće je da će modernizacija brodogradilišta vremenom ubrzati održavanje i remonte.

Ipak, mornarica će pre ili kasnije morati da prihvati realnost ograničene pomorske moći.

Može li, dakle, američka mornarica da održi ovu flotu ispred Irana?

Kratak odgovor glasi: može, ali...

Američka mornarica i dalje može da rasporedi značajnu grupu vrhunskih ratnih brodova bilo gde na svetskim okeanima i da je održava u zoni operacija koliko god dobije naređenje, zahvaljujući rotaciji jedinica.

Ali treba razumeti da je to danas njen maksimalni domet. Poput američke mornarice iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, ona je ponovo postala snaga sposobna da se usredsredi na jednu misiju na jednom mestu. Više nije globalna pomorska sila kakva je bila tokom Drugog svetskog rata i Hladnog rata.

Osim toga, i ono što može da učini ima svoja ograničenja. Ta velika armada od 27 kapitalnih brodova u zoni odgovornosti CENTCOM-a nije u poziciji da olako ulazi u ozbiljne borbene sukobe. Šta god da radi, ne može sebi da priušti gubitak dragocenih brodova. Jednostavno ih nema dovoljno, niti postoje kapaciteti da se eventualno oštećeni brodovi brzo poprave i vrate u službu.

Suštinska realnost ograničene američke pomorske moći danas je potpuno jasna. Sjedinjene Države mogu da pošalju respektabilnu pomorsku grupu ispred obala neke zemlje i da je tamo održavaju. Ali više ne mogu sebi da dozvole da ta flota uđe u pravi, dugotrajan rat.