Prema njegovim rečima, region je ušao u fazu dugotrajne nesigurnosti koja je u oštrom kontrastu sa erom neviđene stabilnosti zabeležene tokom takozvanog unipolarnog momenta.

Taj period, kako je precizirao, trajao je od 1992. godine – neposredno nakon kolapsa Sovjetskog Saveza – pa sve do 2017. godine, kada su Kina i Rusija izrasle u velike sile i transformisale svetski poredak u multipolarni.

Osvrćući se na teorijske osnove tog doba, Miršajmer je podsetio na čuveni esej Frensisa Fukujame „Kraj istorije“ iz 1989. godine, koji je predviđao nezaustavljivo širenje liberalne demokratije, mira i prosperiteta širom sveta.

Ta teza se, kako tvrdi, pokazala potpuno pogrešnom, iako su mnogi na Zapadu verovali u nju duže od dve decenije. Tokom vrhunca unipolarnosti, malobrojni Evropljani su mogli da zamisle da će se kontinent suočiti sa današnjim nivoom bezbednosne krize.

Ipak, promena globalnog balansa moći u 2017. godini sama po sebi nije morala da dovede do katastrofe. Miršajmer procenjuje da je prelazak na multipolarnost bio proces kojim se moglo upravljati, ali je kombinacija tog strukturalnog pomeranja i rata u Ukrajini garantovala dugoročne geopolitičke probleme.

Ključ stabilnosti Evrope tokom Hladnog rata, kao i tokom unipolarnog perioda, bila je vojna prisutnost Sjedinjenih Američkih Država kroz Alijansu. Zvanični Vašington je od samog početka dominirao NATO-om, što je, prema rečima profesora, onemogućilo države članice pod američkim bezbednosnim kišobranom da ulaze u međusobne sukobe.

Sjedinjene Države su u praksi delovale kao moćan pacifikujući faktor na evropskom tlu, što današnje evropske elite prepoznaju i zbog čega su duboko posvećene očuvanju američkog vojnog prisustva.

Miršajmer je istakao istorijski podatak da Moskva, u vreme kada se Sovjetski Savez raspadao i povlačio trupe iz Istočne Evrope čime je okončan Varšavski pakt, nije imala primedbe na opstanak NATO-a pod vođstvom SAD. Sovjetski lideri su tada razumeli i uvažavali logiku američkog pacifikatora, ali su se, kako naglašava, od samog početka odlučno protivili širenju tog saveza na istok.

Komentarišući ulogu Evropske unije, Miršajmer je osporio rašireno uverenje da je ta institucija bila primarni uzrok evropske stabilnosti, bez obzira na to što je EU 2012. godine dobila Nobelovu nagradu za mir.

Iako je Unija postigla izuzetan uspeh, on u potpunosti zavisi od bezbednosti koju garantuje NATO. Primenjujući preokrenutu marksističku logiku, profesor je objasnio da vojno-politička institucija (NATO) predstavlja bazu odnosno temelj, dok je ekonomska institucija (EU) samo superstruktura. U odsustvu američkog bezbednosnog faktora, ne samo da bi nestao NATO kakav poznajemo, već bi i temelji same Evropske unije bili ozbiljno ugroženi.

Strategijsko preusmeravanje Vašingtona i uloga Izraela

U novim multipolarnim okolnostima, gde SAD više nisu jedina supersila, američki kreatori politike prinuđeni su da posmatraju svet kroz prizmu raspodele moći između tri velike sile – SAD, Kine i Rusije.

Sjedinjene Države i dalje drže poziciju najmoćnije države na svetu, ali Kina ubrzano smanjuje taj zaostatak i postala je ravnopravan konkurent. Sa ogromnom populacijom i izuzetnim ekonomskim rastom započetim ranih devedesetih godina, Kina je postala potencijalni hegemon u Istočnoj Aziji.

Za Sjedinjene Države, koje već imaju regionalnu hegemoniju na zapadnoj hemisferi, uspon bilo kog drugog regionalnog hegemona u Istočnoj Aziji ili Evropi predstavlja duboko zabrinjavajuću perspektivu. Miršajmer je podsetio da su SAD ušle u oba svetska rata upravo da bi sprečile Nemačku u Evropi i Japan u Istočnoj Aziji da ostvare takvu dominaciju, a ista logika danas važi i za Kinu.

Sa druge strane, Rusija je najslabija od tri velike sile. Nasuprot uverenjima koja vladaju u evropskim institucijama, Rusija ne predstavlja pretnju koja bi mogla da pregazi celu Ukrajinu, a još manje Istočnu Evropu.

Kao ključni dokaz za ovu tvrdnju, profesor navodi činjenicu da je ruska vojska provela prethodne tri i po godine pokušavajući da osvoji tek istočnu petinu ukrajinske teritorije. Ruska armija nije Vermaht, a današnja Rusija nije ni Sovjetski Savez iz perioda Hladnog rata, niti moderna Kina. Ona nema kapacitet da postane evropski hegemon.

Iz ove raspodele moći proizilazi jasan strateški imperativ za Sjedinjene Države: fokus mora biti na obuzdavanju Kine u Istočnoj Aziji. S obzirom na to da Rusija ne može da dominira Evropom, ne postoji opravdan strateški razlog za održavanje značajnog američkog vojnog kontingenta na evropskom kontinentu.

Trošenje odbrambenih resursa u Evropi direktno smanjuje sredstva neophodna za Pacifik, što objašnjava zvaničnu politiku američkog preusmeravanja („pivot“) ka Aziji, koja neizbežno znači i distanciranje od Evrope.

Pored globalnog balansa moći, postoji još jedan ključni faktor koji smanjuje verovatnoću dugoročnog američkog vojnog prisustva u Evropi. Reč je o specifičnom odnosu Sjedinjenih Država i Izraela, za koji Miršajmer tvrdi da nema paralele u pisanoj istoriji.

Ova veza, vođena izuzetnim uticajem izraelskog lobija unutar SAD, ne podrazumeva samo bezuslovnu podršku zvaničnom Tel Avivu, već i direktnu ili indirektnu umešanost američkih snaga u bliskoistočne sukobe. Stalna alokacija znatnih vojnih resursa i trupa na Bliski istok stvara dodatni pritisak na Vašington da smanji svoje prisustvo u Evropi i primora evropske države da preuzmu brigu o sopstvenoj bezbednosti.

Strukturalne sile multipolarnosti i američke obaveze na Bliskom istoku imaju potencijal da u potpunosti uklone američki bezbednosni faktor iz Evrope. Iako evropski lideri teže da spreče takav ishod, zadržavanje SAD zahtevalo bi mudru strategiju i veštu diplomatiju sa obe strane Atlantika, što je, prema Miršajmerovoj oceni, izostalo.

Umesto toga, Evropa i SAD su insistirale na uvlačenju Ukrajine u NATO, čime su izazvale rat koji Rusija dobija i koji drastično uvećava šanse za odlazak Amerikanaca i slabljenje same Alijanse.

Pet dokaza protiv konvencionalnog narativa o uzrocima rata

Da bi se razumele dugoročne posledice, neophodno je analizirati stvarne uzroke ruske invazije iz februara 2022. godine. Zapadni konvencionalni narativ odgovornost pripisuje isključivo Vladimiru Putinu, uz tvrdnju da je njegov cilj osvajanje cele Ukrajine, njeno pripajanje „velikoj Rusiji“ i naknadno obnavljanje imperije u Istočnoj Evropi po uzoru na Sovjetski Savez.

U tom kontekstu, Putin se prikazuje kao imperijalista sa detaljnim master-planom. Miršajmer je izneo pet ključnih argumenata koji direktno osporavaju ovakvo viđenje situacije.

Prvo, ne postoji nijedan dokaz pre 24. februara 2022. godine koji ukazuje na to da je Putin želeo da osvoji i anektira čitavu Ukrajinu. Zagovornici zapadnog narativa ne mogu da citiraju nijednu njegovu izjavu ili zapis koji potvrđuje da je takav cilj smatrao poželjnim, izvodljivim ili da je nameravao da ga sprovede.

Kada se suoče sa ovom činjenicom, analitičari se najčešće pozivaju na Putinove ocene da je Ukrajina „veštačka država“ i da su Rusi i Ukrajinci „jedan narod“, što je bila centralna tema njegovog članka od 12. jula 2021. godine.

Međutim, Miršajmer naglašava da te izjave ne govore ništa o razlozima za pokretanje rata. U pomenutom tekstu iz jula 2021. godine Putin eksplicitno poručuje Ukrajincima da, ukoliko žele da uspostave sopstvenu državu, imaju pravo na to, te da Rusija prema Ukrajini treba da se odnosi isključivo sa poštovanjem, zaključujući da je na samim građanima Ukrajine da odluče kakva će njihova država biti.

Takođe, u govoru od 21. februara 2022. godine – tri dana pre invazije – ruski predsednik je ponovio da nova Rusija prihvata geopolitičku realnost nastalu nakon raspada SSSR-a, što je potvrdio i u samom proglasu o početku vojne operacije 24. februara.

Drugo, Rusija nije angažovala ni približno dovoljno trupa za osvajanje države te veličine. Miršajmer procenjuje da je Rusija ušla u rat sa najviše 190.000 vojnika, dok sadašnji glavnokomandujući ukrajinskih snaga, general Aleksandar Sirski, navodi brojku od svega 100.000 ljudi. Vojna sila te veličine ne može da okupira i apsorbuje zemlju poput Ukrajine.

Radi poređenja, kada je Nemačka 1. septembra 1939. godine napala samo zapadnu polovinu Poljske (dok je istočnu zauzeo SSSR u skladu sa paktom Ribentrop-Molotov), Vermaht je poslao 1,5 miliona vojnika.

Ukrajina je teritorijalno više od tri puta veća od te zapadne polovine Poljske, a 2022. godine imala je skoro dvostruko više stanovnika nego Poljska u vreme nemačkog napada. Ako se prihvati procena generala Sirskog o 100.000 ruskih vojnika, to znači da je ruska invaziona sila bila petnaest puta manja od nemačke iz 1939. godine, a poslata je na znatno veću teritoriju i brojniju populaciju.

Kao kontraargument često se navodi da su ruski lideri pogrešno procenili da je ukrajinska vojska slaba i da će brzo kapitulirati. Miršajmer objašnjava da to nije tačno jer su Putin i njegovi saradnici bili svesni da SAD i evropski saveznici još od prve krize 2014. godine intenzivno naoružavaju i obučavaju ukrajinske snage.

Najveći strah Moskve bio je upravo to što Ukrajina postaje de facto članica NATO saveza. Rusko rukovodstvo je znalo da je ukrajinska armija brojnija od njihovih invazionih snaga, da je obučena po standardima Alijanse i da se od 2014. godine efikasno bori u Donbasu.

Bilo im je jasno da to nije „tigar od papira“, posebno uz najave Zapada da će maksimalno podržati Kijev u slučaju napada. Putinov stvarni cilj bio je brzo ostvarivanje ograničenih teritorijalnih dobitaka kako bi se Kijev primorao na pregovore.

Treća činjenica koja ruši zapadni narativ jeste da je odmah po otpočinjanju sukoba Rusija, a ne Ukrajina, inicirala diplomatske kontakte radi pronalaženja rešenja i definisanja zajedničkog suživota (modus vivendi). Pregovori su počeli u Belorusiji svega četiri dana nakon invazije, da bi se kasnije nastavili preko izraelskog posredovanja i konačno prerasli u pregovarački proces u Istanbulu.

Dostupni podaci pokazuju da su Rusi pregovarali ozbiljno i da tada nisu tražili apsorpciju ukrajinske teritorije, izuzev potvrde suvereniteta nad Krimom (anektiranim 2014) i potencijalno nad regionom Donbasa. Pregovori su propali kada su ukrajinski predstavnici, podstaknuti od strane Velike Britanije i Sjedinjenih Država, napustili razgovore koji su u tom trenutku dobro napredovali. Rusi nisu bili ti koji su se povukli.

Četvrto, Putin je u mesecima koji su prethodili ratu aktivno pokušavao da pronađe diplomatski izlaz iz krize. On je 17. decembra 2021. godine uputio zvanična pisma američkom predsedniku Džozefu Bajdenu i generalnom sekretaru NATO-a Jensu Stoltenbergu.

Predloženo rešenje baziralo se na tri pisane garancije: da Ukrajina neće pristupiti NATO-u, da ofanzivno oružje neće biti stacionirano blizu ruskih granica i da će se trupe i oprema Alijanse raspoređeni u Istočnoj Evropi nakon 1997. godine povući nazad u Zapadnu Evropi. Bez obzira na to koliko su ti zahtevi bili prihvatljivi Zapadu, oni svedoče o pokušaju da se rat izbegne, dok su Sjedinjene Države odbile pregovore o tim osnovama.

Peto, ako se izuzme Ukrajina, ne postoji ni najmanji dokaz da je Putin razmatrao napad na bilo koju drugu državu u Istočnoj Evropi. To je i logično, s obzirom na to da ruska vojska nema kapacitet ni za osvajanje cele Ukrajine, a kamoli baltičkih država, Poljske ili Rumunije, koje su pritom članice NATO-a, što bi automatski značilo direktan rat sa Sjedinjenim Državama.

NATO širenje kao egzistencijalna pretnja i zapadna upozorenja

Miršajmer eksplicitno tvrdi da su Sjedinjene Države i njihovi evropski saveznici isprovocirali ovaj sukob. Iako je Rusija fizički započela rat invazijom, suštinski uzrok leži u odluci NATO-a da otvori vrata Ukrajini, što je kompletan ruski politički vrh doživeo kao egzistencijalnu pretnju.

Širenje vojnog saveza deo je šire zapadne strategije pretvaranja Ukrajine u bedem na ruskoj granici, koja uključuje još dva stuba: integraciju Kijeva u Evropsku uniju i podsticanje „obojenih revolucija“ – poput Narandžaste revolucije – sa ciljem kreiranja pro-zapadne liberalne demokratije.

Iako Moskva strahuje od sva tri elementa ove politike, širenje NATO-a izaziva najveću zabrinutost. Sam Putin je naglasio da Rusija ne može da se oseća bezbedno, da se razvija i da postoji ukoliko se suočava sa permanentnom pretnjom sa teritorije današnje Ukrajine, čime je jasno stavio do znanja da želi da spreči da ta zemlja postane odskočna daska za zapadnu agresiju. Iz tog razloga, ruski predsednik je 24. februara 2022. godine pokrenuo preventivni rat.

Da je širenje saveza ključni uzrok krize, potvrđuju izjave ruskih zvaničnika pre rata. Pored Putina, ministar odbrane, ministar spoljnih poslova, zamenik ministra spoljnih poslova i ambasador u Vašingtonu stalno su ukazivali na ovaj problem.

Ruski šef diplomatije Sergej Lavrov je na konferenciji za novinare 14. januara 2022. godine kratko formulisao stav Moskve rekavši da je ključ svega garancija da se NATO neće širiti na istok.

Ovaj zahtev ostao je primaran i tokom rata. Na pregovorima u Istanbulu Rusi su eksplicitno tražili trajnu neutralnost Ukrajine i odustajanje od NATO-a, što je Kijev tada prihvatio jer je bilo jasno da je to jedini način za zaustavljanje sukoba. Takođe, 14. juna 2024. godine, iznoseći javno uslove za prekid rata, Putin je ponovio da Kijev mora zvanično da proglasi napuštanje planova za ulazak u Alijansu.

Zanimljivo je da je značajan broj uticajnih zapadnih diplomata i analitičara godinama pre izbijanja sukoba upozoravao da će širenje NATO-a na Ukrajinu izazvati katastrofu. Vilijam Berns, aktuelni šef CIA-e, a u aprilu 2008. godine američki ambasador u Moskvi (kada je doneta odluka o budućem prijemu Ukrajine i Gruzije), poslao je tadašnjoj državnoj sekretarki Kondolizi Rajs izuzetno oštru depešu.

U njoj je Berns naveo da je ulazak Ukrajine u NATO „najsvetlija od svih crvenih linija“ za rusku elitu, a ne samo za Putina. On je istakao da u dve i po godine razgovora sa ključnim ruskim akterima – od zvaničnika u Kremlju do Putinovih oštrih liberalnih kritičara – nije pronašao nikoga ko taj čin ne vidi kao direktan izazov ruskim interesima.

Berns je tada precizno predvideo da će takav potez dovesti do dubokog zamrzavanja odnosa, kreirati plodno tlo za rusko mešanje na Krimu i u istočnoj Ukrajini, te da će Moskva na tu „stratešku rukavicu“ sigurno odgovoriti.

Opasnost su te 2008. godine na samitu u Bukureštu prepoznali i tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Nikola Sarkozi, koji su se oštro protivili otvaranju vrata Kijevu. Merkel je kasnije objasnila svoje mišljenje iz tog perioda, naglasivši kako je bila potpuno sigurna da Putin to neće dozvoliti i da bi za njega ta odluka predstavljala objavu rata.

Sa druge strane, zagovornici širenja saveza koristili su argument da je NATO isključivo odbrambeni savez koji ne ugrožava Rusiju. Bivši američki ambasador u Moskvi Majkl Mekfol preneo je Miršajmeru da je lično Putinu u više navrata ponavljao te tvrdnje, uveravajući ga da nema razloga za strah jer savez vodi dobronamerni hegemon (SAD).

Profesor Miršajmer, međutim, zaključuje da stavovi zapadnih političara nisu relevantni, već je isključivo važno kako rusko rukovodstvo doživljava situaciju – a oni su to videli kao smrtnu pretnju i zbog toga su u februaru 2022. godine krenuli u rat.

Stanje na frontu: Rat iscrpljivanja i ruska prednost

Nakon propasti istanbulskih pregovora u aprilu 2022. godine, sukob je prerastao u brutalni rat iscrpljivanja, sa jasnim sličnostima sa Zapadnim frontom iz Prvog svetskog rata. Tokom tri i po godine borbi, Rusija je, pored Krima, formalno anektirala četiri ukrajinske oblasti (Donjeck, Lugansk, Zaporožje i Herson), što predstavlja oko 22 odsto predratne teritorije Ukrajine, smeštene na istoku zemlje.

Zapad pruža ogromnu logističku i materijalnu podršku Kijevu, izbegavajući jedino direktno učešće u borbama, zbog čega ruski lideri s pravom smatraju da su u ratu sa celim Zapadom. Ipak, dinamika se menja jer je predsednik Donald Tramp odlučan da drastično ograniči američku ulogu i prebaci teret podrške na evropske države.

Miršajmer tvrdi da Rusija trenutno pobeđuje i da će verovatno trijumfovati, jer u ratu iscrpljivanja pobeđuje strana koja ima više vojnika i veću vatrenu moć. Rusija dominira u oba segmenta.

Prema podacima koje iznosi general Sirski, Rusija ima tri puta više vojnika na frontu nego Ukrajina, dok na pojedinim ključnim tačkama taj odnos iznosi šest prema jedan u korist Rusa. Ukrajinska strana se suočava sa ozbiljnim deficitom ljudstva, zbog čega ne može adekvatno da pokrije odbrambene linije, ostavljajući prazne prostore koje ruske snage lako eksploatišu i probijaju.

Kada je reč o vatrenoj moći, ruska prednost u artiljeriji – ključnom oružju ovog tipa ratovanja – kretala se tokom sukoba u rasponu od 3:1, preko 7:1, pa do 10:1. Rusija takođe raspolaže ogromnim zalihama visoko preciznih vođenih klizećih bombi koje nanose razorne udarce ukrajinskoj odbrani, dok Kijev gotovo da nema adekvatan odgovor na to oružje. Iako je Ukrajina u početku imala efikasniju flotu dronova, Rusija je tokom poslednje godine preokrenula situaciju i preuzela primat i u toj sferi.

Problem sa ljudstvom u Kijevu je strukturalne prirode i nema održivo rešenje. Ukrajina ima znatno manju populaciju od Rusije, a suočava se sa masovnim izbegavanjem regrutacije i dezertiranjem. Profesor je izneo podatak da je samo tokom oktobra zabeleženo da je 20.000 ukrajinskih vojnika napustilo svoje pozicije na prvoj liniji fronta.

Pored toga, ruska namenska industrija je izuzetno robusna i proizvodi ogromne količine naoružanja, dok je ukrajinska industrijska baza zanemarljiva. Kijev u potpunosti zavisi od Zapada, ali zapadne zemlje nemaju proizvodne kapacitete koji mogu da prate ruski tempo, što dodatno pogoršava Trampova odluka da uspori isporuke američkog oružja.

Pored nadmoći na samom frontu, Moskva koristi svoj veliki arsenal balističkih i krstarećih raketa, kao i dronova, za udare duboko u ukrajinsku teritoriju, uništavajući kritičnu infrastrukturu i skladišta oružja. Kijev ima kapacitet da uzvrati bespilotnim letelicama na ciljeve unutar Rusije, ali ta udarna moć je neuporedivo manja i nema nikakav značajniji uticaj na krajnji ishod sukoba koji se rešava isključivo na liniji razdvajanja.

Nemogućnost diplomatskog dogovora i „ružna pobeda“ na bojištu

Iako se tokom 2025. godine intenzivno razgovaralo o diplomatskom okončanju rata – podstaknuto i obećanjem Donalda Trampa da će rešiti konflikt pre ili neposredno nakon ulaska u Belu kuću – taj pokušaj je potpuno propao. Miršajmer tvrdi da ne postoji nikakva nada za potpisivanje smislenog mirovnog sporazuma jer su pozicije dve strane fundamentalno nepomirljive.

Moskva postavlja tri eliminatorna zahteva: Ukrajina mora biti trajno neutralna (što isključuje NATO i zapadne bezbednosne garancije), Zapad i Kijev moraju priznati rusku aneksiju Krima i četiri istočne oblasti, a ukrajinska vojska se mora smanjiti na nivo koji ne predstavlja nikakvu pretnju za Rusiju.

Sa druge strane, Evropa i Ukrajina kategorički odbacuju ove uslove. Kijev odbija bilo kakve teritorijalne ustupke, dok Evropljani i dalje insistiraju na evroatlantskim integracijama Ukrajine ili makar na formalnim zapadnim bezbednosnim garancijama.

S obzirom na to da se ovi stavovi ne mogu pomiriti, rat će dobiti svoj epilog na bojnom polju. Miršajmer naglašava da to neće biti odlučujuća ruska pobeda u smislu osvajanja cele Ukrajine, već takozvana „ružna pobeda“. Rusija će na kraju okupirati između 20 i 40 odsto predratne ukrajinske teritorije.

Moskva neće pokušavati da uzme preostalih 60 odsto zemlje na zapadu jer tamo žive etnički Ukrajinci koji bi pružili žestok otpor, pretvarajući okupaciju u logističku i bezbednosnu noćnu moru za rusku vojsku. Rezultat će biti zamrznuti konflikt u kome će na jednoj strani ostati proširena Rusija, a na drugoj nefunkcionalna, krnja ukrajinska država koju podržava Evropa.

Katastrofalne posledice po Ukrajinu i Evropu

Ukrajina je kao država praktično uništena: izgubila je teritorije, ekonomija joj je u potpunim ruševinama bez šanse za brzi oporavak, a prema proračunima profesora Miršajmera, pretrpela je oko milion vojnih žrtava (poginulih i ranjenih).

Za zemlju koja se već nalazila u procesu koji stručnjaci nazivaju „demografskom spiralom smrti“, to je nenadoknadiv gubitak. Rusija je takođe platila visoku cenu, ali je ona neuporedivo manja od štete koju je pretrpela Ukrajina.

Evropa će verovatno ostati saveznik krnje Ukrajine zbog već uloženih ogromnih sredstava i duboke rusofobije koja dominira zapadnim strukturama. Međutim, taj nastavak podrške donosi dve nove opasnosti po Kijev. Prvo, to će motivisati Moskvu da se stalno meša u unutrašnja pitanja Ukrajine, izazivajući ekonomske i političke potrese kako bi je držala trajno nestabilnom i sprečila njen ulazak u EU ili NATO.

Drugo, svest da će Evropljani bezuslovno pomagati Kijev motiviše Putina da tokom trajanja ratnih dejstava osvoji što više teritorije – uključujući Odesu, Harkov i oblasti između njih – kako bi maksimalno oslabio ukrajinsku državu pre nego što se linije zamrznu.

Odnosi između Evrope i Rusije ostaće zatrovani u decenijama koje dolaze. Evropljani i Ukrajinci će aktivno raditi na potkopavanju ruske integracije anektiranih prostora i pokušavati da nanesu ekonomsku štetu Moskvi. Sa druge strane, Rusija će koristiti svaku priliku da izazove političku i ekonomsku destabilizaciju unutar Evrope, sa posebnim fokusom na razbijanje jedinstva između evropskih država i Sjedinjenih Država.

Taj odnos neće biti samo neprijateljski, već i izuzetno opasan, sa stalnim rizikom od izbijanja šireg sukoba. Pored opasnosti od obnavljanja rata u samoj Ukrajini, Miršajmer je identifikovao još šest potencijalnih žarišta na kojima može doći do direktnog sukoba Rusije i evropskih država:

  • Arktik: Topljenje leda otvara trku za resurse i morske puteve. Tamo je sedam od osam država u NATO savezu, što znači da je Rusija u toj strateškoj zoni izolovana u odnosu sedam prema jedan.
  • Baltičko more: Zbog ulaska novih članica u NATO, ovo more se često naziva „NATO jezerom“, ali ono predstavlja vitalnu rutu za Rusiju.
  • Kalinjingrad: Ruska enklava u Istočnoj Evropi koja je potpuno okružena državama članicama NATO-a.
  • Belorusija: Zbog svoje teritorije i lokacije, ova zemlja ima isti strateški značaj za Moskvu kao i Ukrajina. Zapad će sigurno pokušati da instalira pro-zapadnu vladu u Minsku nakon odlaska predsednika Aleksandra Lukašenka sa vlasti.
  • Moldavija: Zapad je već duboko umešan u tamošnju politiku, a zemlja se graniči sa Ukrajinom i sadrži otcepljeni region Pridnestrovlje gde su stacionirane ruske trupe.
  • Crno more: Pomorski prostor od izuzetnog značaja za Rusiju, Ukrajinu i niz evropskih država (Bugarska, Grčka, Rumunija i Turska), sa velikim potencijalom za incidente.

Slom NATO-a i zaoštravanje transatlantskih odnosa

Ruski uspeh u Ukrajini predstavljaće stravičan poraz za NATO, koji je od februara 2022. godine zvanično investiran u misiju nanošenja strateškog poraza Rusiji. Taj neuspeh će pokrenuti talas međusobnih optuživanja unutar evropskih elita oko pitanja „ko je izgubio Ukrajinu“, što će dodatno destabilizovati ionako fragmentisanu političku scenu unutar evropskih država.

Nemoć saveza da zaustavi Rusiju, koju većina evropskih lidera označava kao egzistencijalnu pretnju, drastično će oslabiti NATO. To slabljenje će automatski naneti štetu i Evropskoj uniji, jer bez stabilnog bezbednosnog okvira koji je garantovala Alijansa, EU ne može da napreduje.

Ekonomski problemi su već prisutni zbog dramatičnog smanjenja isporuka ruskog gasa i nafte, što je pogodilo vodeće evropske privrede i usporilo rast u evrozoni, a oporavak je na dugom štapu.

Na transatlantskom nivou sledi neizbežan sukob. Trampova administracija će optužiti Evropljane da nisu preuzeli dovoljan deo tereta i da su nesposobni, dok će evropski lideri kriviti Trampa da je izdao Ukrajinu u njenom najtežem trenutku.

Ti sukobi će dodatno opteretiti ionako loše odnose, s obzirom na to da je Tramp ranije opisao Evropsku uniju kao neprijatelja stvorenog da „zakine“ Sjedinjene Države, a pred sobom ima još tri i po godine mandata.

Činjenica da je Ukrajina izgubila rat uprkos ogromnoj pomoći NATO-a poslužiće američkom predsedniku kao argument da savez proglasi zastarelim i beskorisnim, čime će naterati Evropu da sama finansira svoju odbranu.

Na kraju, Miršajmer je zaključio da se ova istorijska katastrofa mogla lako izbeći. Da Zapad u aprilu 2008. godine nije doneo odluku o uvlačenju Ukrajine u NATO, ili da se povukao kada je video odlučno protivljenje Moskve, rat se nikada ne bi dogodio.

Ukrajina bi danas bila čitava u svojim predratnim granicama iz 2014. godine, Krim bi i dalje bio ukrajinski, a Evropa bi bila neuporedivo stabilnija i prosperitetnija. Taj voz je prošao i Evropa sada mora da živi sa posledicama sopstvenih kardinalnih grešaka.