Avgustovski prevrat, odnosno obaranje Gorbačova, bio je pokušaj konzervativnih elemenata unutar KPSS, da urušavanje Sovjetskog Saveza zaustave silom.

U to vreme proces decentralizacije pa i separatizma, već je dostigao takve razmere da je zabrinutost bila takoreći sveprisutna. Proces rastakanja otišao je bitno dalje nego što je Gorbačov pretpostavljao. 

Decentralizacija koju je on prihvatio, u pojedinim sredinama, pre svega u tri probaltičke republike, a onda i drugde kao u Azerbejdžanu, prerasla je u isključiv separatizam.

Na čelo ruske federalne jedinice dospeo je Boris Jeljcin, čija će se politika ispostaviti kao ključna tokom raspada sovjetske države. 

Osim duboke političke krize Sovjetski Savez je tada bio suočen sa ekonomskim kolapsom, što je uvek povezano i međusobno uslovljeno.

Pre Avgustovskog državnog udara Estonija, Letonija, Litvanija i Gruzija već su proglasile nezavisnost. 

Sam Gorbačov taj proces je pokušao da obuzda. Njegova namera jeste bila duboka reforma, uključujući razvlašćivanje komunističke partije, odnosno politički pluralizam, ali nije mislio da će to ugrožiti same temelje države. 

Gorbačov je tako januara 1991. u Litvaniju uputio vojne sange sa zadatkom da separatna pobuna bude ugušena. Slična intervencija pokušana je i u Letoniji.  

Paralelno, međuetnički sukobi, s jakom verskom pozadinom, već su trajali na Kavkazu, kao u Južnoj Osetiji, i posebno u Azerbejdžanu. U Bakuu je 19/20. januara 1990. došlo do oštre intervencije sovjetske vojske. U događajima znanim kao Crni januar ili Januarski masakr, stradalo je preko 130 osoba, višestruko više je ranjeno a još više uhapšeno. 

Vrhovni Sovjet Azerbajdžana dva dana zatim to je formalno okarakterisao kao agresiju.

Naredna intervencija sovjetske vojske u Azerbejdžanu dogodiće se aprila/maja 1991.  s ciljem zaustavljanja međuetničkih sukoba Azera i Jermena. Azerbejdžan će puno osamostaljenje od Moskve zvanično proglasiti 30. avgusta 1991.

Još gore, 12. juna 1990. Prvi kongres narodnih poslanika Ruske SFSR, proglasio je "Deklaraciju o državnom suverenitetu Ruske SFSR ", proklamujući takođe nameru uspostave demokratske Rusije, u okviru liberalizovanog Sovjetskog Saveza. Deklaraciju je potpisao Boris Jeljcin, tada predsedavajući Prezidijuma Vrhovnog sovjeta Ruske SFSR.

Pritom je naglašeno da su zakoni i ustav RSFSR iznad odgovarajućeg sovjetskog zakonskog okvira. Načelno je takođe naglašena ravnopravnost građana, neophodost podele vlasti na tri grane, zakonodavnu, sudsku i izvršnu, ali i razumevanje za potrebe decentralizacije i unutar ruske federalne jedinice.

Gorbačov je na poplavu separatizma pokušao da odgovori i referendumom, na nivou Sovjetskog Saveza. Iako su referendum, održan 17. marta 1991. bojkotovale tri baltičke republike, kao i Azerbejdžan, Gruzija i Moldavija, ogromna većina građana Sovjetskog Saveza izjasnila se za opstanak zajedničke države. Ukupno 77,85 odsto izjasnilo se u prilog opstanka Sovjetskog Saveza, pri čemu je, što je zanimljivo, taj procenat u centralnoazijskim republikama i Belorusiji bio još veći.

Moskva

Nadalje su organizovani pregovori o novoj organizaciji zajedničke države. Predviđane su zajedničke funkcije odbrane odnosno vojske, spoljnih poslova, i federalnog šefa države. U tom smislu, potpisivanje ugovora između Ruske federalne jedinice, Kazahstana i Uzbekistana zakazano je za 20. avgust 1991. u Moskvi.

Vladimir Krjučkov, zabrinuti čelnik KGB, centralne sluzbe bezbednosti, 11. decembra 1990. javno je na moskovskom glavnom televizijskom kanalu pozvao na uspostavljanje reda. Potom je okupio bliske saradnike, dvojicu oficira KGB, kojima je naložio da izrade program za slučaj proglašenja vanrednog stanja.

Krjučkov je u zavereničku grupu uvukao Dmitrija Jazova, ministra odbrane, Borisa Puga, ministra unutrašnjih dela, Valentina Pavlova, predsedavajućeg Saveta ministara, kao i takođe visoke zvaničnike Genadija Janjajeva, Olega Baklanova, Valerija Boldina, Olega Šenjina.

Krjučkov je inače, zahvaljujući prirodi njegovog posla, raspolagao podacima da Gorbačov planira smenjivanje, razvlašćivanje, više pripadnika grupe osmorice.

Prvobitna ideja zaverenika bila je da primoraju Gorbačova da proglasi vanredno stanje, kako bi se u zemlji zaveo red.

Njihov program javnosti je predočen tekstom "Reč narodu", objavljenom 23. jula 1991. u listu Sovjetska Rusija. Perestrojka i Gorbačovljev kurs uopšte nedvosmisleno su osuđeni. 

Zaverenici su se na sastanku 17. avgusta u prostorijama KGB u Moskvi, saglasili da akciju više ne treba odlagati. Momenat je odabran između ostalog zbog činjenice da se Gorbačov od 4. avgusta nalazio na odmoru na Krimu. Povratak je planiran za 20. kada je dogovoreno potpisivanje novog ugovora o zajednici.

Grupa pučista sutradan je posetila Gorbačova na Krimu, u nadi da će uspeti da ga ubede da proglasi vanredno stanje. U suprotnom, zahtevano je da čelno mestu prepusti Genadiiju Janajevu. Pošto je on odbio zahtevano, rečeno mu je da do daljenjeg ostane u vili na Krimu, a sve veze s Moskvom su prekinute.

Državni udar je započeo obraćanjem zaverenika, odnosno čitanjem njihovog saopštenja, preko centralnih moskovskih medija u 07:00, 19. avgusta 1991. 

Janajev je pritom sebe proglasio za predsednika Sovjetskog Saveza, pošto je, kako je sopšteno, Mihail Gorbačov bolestan.

Paralelno, naređeno je da formacije Tamanska oklopna divizije i Kantemirovska tenkovska divizija uđu u Moskvu, uz određene padobranske formacije. 

Sledila su hapšenja četvorice Jeljcinovih zastupnika, ali samog Jeljcina, kratkovido, nisu priveli.

Pošto je dospeo u zdanje Belog doma u Moskvi, oko 09.00, Jeljcin je pokušaj prevrata osudio kao pobunu, pozivajući pritom vojsku da odbije naređenja pučista. Najavljen je generalni štrajk i zahtevano je da se Gorbačov obrati javnosti.

Ključni događaji koji će odrediti sudbinu ne samo Avgustovkog prevarata, nego, pokazlo Sovjetskog Saveza, dogodili su se tog popodneva. Konkretno, brojni građani izašli su na ulice protiveći se pučistima.

Ubrzo potom zapovednici pojedinih jedinica odbii su poslušnost pučistima, a pokušaj zavođenja vanrednog stanja i policijskog časa ostao je "mrtvo slovo na papiru". 

Nepopularnost pučista bila je vidna čak i u državnim medijima koji su već iste večeri preneli Jeljcinova obraćanja i osude prevratnika. 

Najvažnija je ipak bila brojnost takozvanih branilaca Belog doma, građana opredeljenih za odbacivanje onog što je Sovjetski Savez prethodno decenijama oličavao. Pad Berlinskog zida i u Moskvi je imao brojne pristalice.  

Odluka koju su doneli Krjučkov, Jazov i Pugo da se napadne Beli dom, nije sprovedena, u strahu od ozbiljnog krvoprolića. Narednog jutra vojska je počela izvlačenje iz Moskve, a prevratnici su odlučili da se ponovo obrate Gorbačovu, koji je odbio komunkaciju sa njima. 

Pošto se Gorbačov vratio u Moskvu, odluke pučističkog Komiteta proglašene su ništavnim, svi su uklonjeni sa odgovornih pozicija, i pohapšeni. 

Narednih dana usledilo je više događaja koji su zapečatili sudbinu Sovjetskog Saveza. 

Ne samo da je masa Moskovljana tih dana bila na ulicama slaveći uspeh takozvanih demokratskih snaga, ili tokom ispraćaja trojice poginulih kod Belog doma, ili da je uklonjen spomenik Đeržinskom, svemočnom osnivaču političke policije, tada KGB, nego je Gorbačov 24. avgusta odbacio poziciju generalnog sekretra KPSS, čime je započeo proces nestanka te partije, a u KIjevu je, istog dana, Vrhovni sovjet doneo Deklaraciju o nezavisnosti Ukrajine.