Kada se govori o početku Drugog svetskog rata, evropski udžbenici uglavnom navode 1. septembar 1939. godine i napad nacističke Nemačke na Poljsku.

Međutim, krvavi ratovi trajali su i godinama pre tog datuma. Japan je već vodio razaranja širom Azije, posebno na teritoriji Kine, uz zločine čije su se žrtve merile stotinama hiljada. Italija je prethodno napala Etiopiju, dok Društvo naroda nije uspelo da zaustavi agresiju.

Ipak, tek kada je rat stigao u Evropu i direktno zahvatio velike sile, dobio je oznaku svetskog.

Da li rat mora da počne u Evropi da bi bio „svetski“?

To otvara pitanje koje i danas izaziva nelagodu: da li sukob može da dobije oznaku svetskog rata tek onda kada se rasplamsa na evropskom tlu?

Ratovi u Aziji i Africi tada nisu bili dovoljni da se sukob nazove globalnim, iako su u njima učestvovali milioni ljudi i iako su njihove posledice bile katastrofalne.

Moguće je da je presudan bio ulazak najmoćnijih država sveta, njihovih saveza i čitavih vojnih blokova. A upravo takva slika danas se ponovo pojavljuje pred očima sveta.

Rat u Ukrajini kao evropsko žarište

Prema tezi autora, prvi uslov za širi globalni sukob već je ispunjen — rat se vodi u Evropi, u Ukrajini, gde je Rusija pokrenula invaziju u februaru 2022. godine.

Drugi uslov su velike sile, njihovi saveznici i podrška koja se više ne svodi samo na političke poruke. Zapadne države šalju novac, oružje, obuku, obaveštajnu podršku i vojnu opremu Ukrajini, dok Moskva sukob sve češće tumači kao širi obračun sa Zapadom.

Autor u tekstu ocenjuje da su Nemačka i Velika Britanija, kao važne članice zapadne koalicije, de fakto ušle u sukob sa Rusijom kroz podršku Kijevu. To je politička procena autora, a ne formalna objava rata tih država Rusiji.

Ukrajina je, kako se navodi, u međuvremenu postala jedna od najnaoružanijih država Evrope, dok posledice dugog rata prelaze njene granice i pogađaju čitav kontinent.

Bliski istok, Afrika i nova žarišta

Rat u Ukrajini nije jedino mesto na kojem se svet suočava sa razaranjem. Sukobi na Bliskom istoku, dugotrajni ratovi i krize u Africi, kao i rastuće napetosti između velikih sila, stvaraju utisak da se žarišta više ne mogu posmatrati odvojeno.

Međunarodni komitet Crvenog krsta početkom 2026. godine upozorio je da je broj aktivnih oružanih sukoba širom sveta znatno porastao u prethodnih 15 godina.

Autor zato postavlja pitanje: ako već imamo dug rat u Evropi, ratove na Bliskom istoku, otvorene sukobe na afričkom kontinentu i sve jače sukobljavanje blokova, kakav bi još rat morao da izbije da bi svet priznao da je ušao u novu globalnu fazu?

Nema totalnog rata, ali svet ide ka njemu

Jedina razlika u odnosu na prethodne svetske ratove, kako se navodi, jeste to što većina velikih sila još nije ušla u potpuni, odnosno totalni rat.

Totalni rat podrazumeva da država gotovo celu ekonomiju, politiku i društvene resurse podredi sukobu. Ukrajina se već nalazi u takvom stanju, dok se ostatak Evrope, Iran i druge sile nalaze pod rastućim pritiskom.

Supersile za sada izbegavaju direktan međusobni sukob punog intenziteta. Ali upravo ta granica, upozorava autor, može biti veoma tanka.

Istoričari će tek naknadno odrediti kada je eventualni Treći svetski rat počeo, kako se razvijao i po čemu se razlikovao od prethodna dva. Do tada, svet ostaje u opasnoj zoni između niza odvojenih ratova i sukoba koji se sve više dodiruju.

Izvor: Novosti