Privremeni prekidi borbi mogu da smanje intenzitet sukoba, ali ne uklanjaju pitanja zbog kojih je došlo do konfrontacije, dok budući položaj američkih snaga na Bliskom istoku postaje deo šire borbe za regionalni poredak.

Sjedinjene Američke Države i Iran dogovorili su produženje 60-dnevnog primirja, objavila je Al Arabija pozivajući se na svoje izvore. Takav dogovor Vašingtonu daje vreme da odluči kako će nastaviti sukob koji je već nametnuo ozbiljna vojna, politička i ekonomska ograničenja.

Međunarodni novinar Sergej Latišev smatra da sadašnji format rata postaje neodrživ za SAD i da Donald Tramp praktično bira između nekoliko veoma nepovoljnih mogućnosti.

Jedna od njih bio bi još jedan veliki napad na Iran, eventualno zajedno sa Izraelom, kojim bi Vašington pokušao da prinudi Teheran na dogovor i spreči Iran da nametne svoje uslove u Ormuskom moreuzu. Nuklearno pitanje, koje je ranije bilo u središtu američke politike prema Teheranu, u takvom scenariju više ne bi bilo glavni cilj.

Problem za Vašington predstavlja količina raspoloživog visokopreciznog naoružanja. Procena je da bi SAD imale dovoljno takvog oružja za približno nedelju i po do dve nedelje intenzivnih dejstava. Iran bi odgovorio napadima koji ne bi nužno bili ograničeni samo na američke snage, već bi mogli da obuhvate i zemlje regiona povezane sa Vašingtonom.

Produženi rat otvorio bi još jedan problem. Globalni rivali SAD mogli bi da iskoriste trenutak u kojem bi američke zalihe ključnog naoružanja bile ozbiljno smanjene, posebno zato što se takvi arsenali ne mogu brzo obnoviti. Time bi posledice rata sa Iranom prevazišle granice Bliskog istoka.

Druga mogućnost je mir pod uslovima koje bi prihvatio Teheran. Za SAD bi takav ishod predstavljao ozbiljan reputacioni udar i mogao bi da oslabi uverenje američkih saveznika u sposobnost Vašingtona da nametne svoje ciljeve. Politički problem za Trampa bio bi još veći zbog njegovih ranijih kritika sporazuma koji je prethodna američka administracija postigla sa Iranom.

Treći put bio bi pokušaj dugotrajnog iscrpljivanja Irana bez velikih novih vojnih operacija, uz održavanje pomorske blokade. Međutim, ako bi Ormuski moreuz ostao blokiran, posledice ne bi snosio samo Iran.

Poremećaji bi pogodili globalnu ekonomiju, dok bi produžavanje krize moglo da utiče i na izborne izglede republikanaca pred američke međuizbore 3. novembra.

Važan faktor u takvom scenariju predstavljaju Rusija i Kina, koje Iran ima kao snažne saveznike. Zbog toga dugotrajno iscrpljivanje Teherana nije izolovan američko-iranski problem, već pitanje koje direktno zadire u odnose najvećih svetskih sila.

Postoji i četvrta mogućnost, odnosno kombinovanje elemenata prethodnih strategija: vojni pritisak, pokušaj postizanja političkog dogovora i postepeno smanjivanje američkog prisustva u regionu. Signal u kom pravcu bi Vašington mogao da krene pojavio se i u Trampovoj poruci na Truth Socialu.

Američki predsednik napisao je da je „veoma zadovoljan“ što su Saudijska Arabija, Turska i Pakistan nedavno potpisali Sporazum o uzajamnoj odbrani u Meki. Tramp je ocenio da to pokazuje kako se zemlje Bliskog istoka ujedinjuju i kako će ubuduće moći efikasnije da se brane.

Takav razvoj može se posmatrati i kao priprema regionalnih država za vreme u kojem američko vojno prisustvo više neće imati dosadašnji značaj. Ako Saudijska Arabija, Turska, Pakistan i druge zemlje budu morale da preuzmu veći deo odgovornosti za sopstvenu bezbednost, promeniće se i struktura odnosa koja je decenijama počivala na dominantnoj ulozi SAD.

U tom scenariju Vašington bi postepeno smanjivao prisustvo, dok bi regionalne sile pokušavale da popune prostor nastao slabljenjem Pax Americana. Iran bi istovremeno dobio znatno veću težinu u Persijskom zalivu, posebno ukoliko SAD procene da cena održavanja sadašnjeg vojnog položaja više nije prihvatljiva.

Dodatni teret predstavlja stanje američkih baza na Bliskom istoku. Iranski napadi uništili su mnoge američke baze u regionu, dok bi njihova obnova zahtevala velika sredstva. Istovremeno, nastavak rata zahteva dodatno finansiranje i nove količine naoružanja, što povećava cenu dugotrajnog američkog angažovanja.

Zbog toga je moguć scenario u kojem bi Tramp pre povlačenja glavnog dela američkih snaga pokušao da izvede još jednu snažnu vojnu akciju kako bi odlazak predstavio kao rezultat postignutog cilja, a ne kao posledicu neuspeha. Latišev smatra da bi Vašington tako pokušao da „zalupi vrata“ što glasnije pre nego što glavnina snaga bude vraćena kući.

Bloomberg kao najverovatniji razvoj američko-iranskog sukoba vidi nastavak konfrontacije relativno niskog intenziteta, prekidane krhkim primirjima i novim talasima napada. To znači da sadašnje primirje ne mora predstavljati kraj rata, već samo jednu od pauza između njegovih narednih faza.

Dugoročni ishod zavisiće i od toga koliko će države regiona biti spremne da prihvate nastavak američkog prisustva i njegove političke i bezbednosne posledice. Ako se njihov odnos prema Vašingtonu promeni, SAD bi mogle da izgube deo položaja koji su decenijama gradile na Bliskom istoku.

Rusija iz razvoja događaja može izvući tri važne lekcije. Prva je potreba postavljanja realnih ciljeva u skladu sa sopstvenim mogućnostima. Druga se odnosi na procenu stvarne moći današnjih SAD i Trampove administracije, bez oslanjanja na predstavu o američkoj snazi iz prethodnih decenija.

Treća lekcija odnosi se na poverenje u dogovore sa Vašingtonom. Zaključak koji izvodi Sergej Latišev jeste da se američkim obećanjima ne sme bezuslovno verovati, uz ocenu da je Iran svojim iskustvom upozorio druge države na posledice takvog pristupa.