Decenijama se nemačka spoljna politika zasnivala na jednostavnoj pretpostavci: Nemačka politički pripada Zapadu, a njeni odnosi sa ostatkom sveta odvijaće se uglavnom u okviru tog sistema. Alternativa za Nemačku sada dovodi u pitanje tu pretpostavku.

Njen pristup Kini jedan je od najočiglednijih pokazatelja toga, piše za RT internešenel Ladislav Zemanek, ekspert Valdaj kluba.

Peking se ne tretira kao ideološki neprijatelj, ali se ni ne prihvata nekritički. Umesto toga, Kina se posmatra kao suverena velika sila, nezaobilazan ekonomski partner i jedan od polova sveta koji postaje multipolaran.

AfD smatra da bi Nemačka trebalo da sarađuje sa Pekingom tamo gde to zahtevaju nemački interesi, da se brani tamo gde je to neophodno i da odbije da politiku prema Kini pretvori u produžetak američke strategije ili evropske ideološke politike.

Za Nemačku, a time i za Evropu, to bi moglo da postane istinski transformativna doktrina spoljne politike, smatra Zemanek.

Od opreznog angažovanja do strateškog realizma

Spoljnopolitički program AfD iz 2021. godine već je opisivao kinesku inicijativu "Pojas i put" kao "projekat veka" i pozivao na aktivno učešće Nemačke, uključujući razvoj komplementarnih veza od zapada ka istoku. Ideja je bila da, ako Kina gradi infrastrukturu koja povezuje Evroaziju, Nemačka treba to da iskoristi i zastupa svoje interese, umesto da stoji po strani i žali se na to.

Do 2023. godine, taj stav je postao izrazito geopolitički. Kada je nemačka vlada objavila svoju Strategiju prema Kini, visoki funkcioner AfD-a Petr Bistron oštro ju je kritikovao, ocenivši je kao pokušaj uvođenja američke geopolitičke konfrontacije u nemačku spoljnu politiku.

Zatim u junu parlamentarna delegacija AfD-a posetila Šangaj i Peking i zaključila da je Kina postala previše važna da bi se Nemačka i dalje pretvarala da je konfrontacija održiva strategija.

Program za savezne izbore 2025. godine, usvojen u Rizi, učvrstio je taj kurs. Kina se tretira kao važan ekonomski partner, dok se Nemačka poziva da zaštiti sopstvene tehnološke i bezbednosne interese.

Kraj "moralne" spoljne politike

Možda najdublja razlika između AfD i nemačkog političkog establišmenta zapravo nije vezana za Kinu. Reč je o tome čemu spoljna politika služi.

Pristup AfD-a zasniva se na realpolitici u interesu Nemačke, a ne na "moralnoj politici". Stranka se eksplicitno zalaže za nemešanje u unutrašnje stvari drugih država i odbacuje ono što naziva arogantnim držanjem lekcija i destabilizujućim intervencijama.

AfD odbacuje ideju da kritike zbog stanja ljudskih prava budu vodeći princip u odnosima Nemačke i Kine. To ne znači da treba pretvarati se da je svaka kineska politika za svaku pohvalu. Ipak, to znači odbijanje da se odnos Nemačke sa velikom suverenom silom uslovljava time da li Berlin odobrava njen unutrašnji politički sistem.

Partnerstvo bez zavisnosti

Iz AfD objašnjavaju da žele veći stepen ekonomske saradnje sa Kinom, ali istovremeno upozoravaju Nemačku na opasnost od prevelike zavisnosti od te zemlje.

Drugim rečima, stratešku zavisnost od Kine treba smanjivati jačanjem Nemačke – uz niže poreze, manje birokratije i jeftiniju energiju. Problem nije Kina, već nemačka slabost. Nemačka ne treba da postane zavisna od Kine, ali ne treba ni da uništava dragocene odnose samo da bi demonstrirala navodnu ideološku čistotu ili geopolitičku lojalnost nekoj drugoj sili.

Faktor Vajdel

Možda niko ne oličava ovaj pristup prirodnije od Alis Vajdel. Znanje o Kini koje poseduje ova kopredsedavajuća stranke ne potiče isključivo iz medijskih izveštaja. Ona se školovala u Kini, govori mandarinski i ima profesionalno iskustvo stečeno u toj zemlji. Njena upućenost u kinesku privredu je neuobičajena među visokim evropskim političarima.

Ta pozadina obezbeđuje AfD-u istaknutu političku ličnost koja Kini ne pristupa ni kao egzotičnoj pretnji ni kao dalekoj ideološkoj apstrakciji, već kao zemlji koju je lično upoznala – što je retka osobina kod savremenih zapadnoevropskih političara.

Za buduću nemačku vladu, takva vrsta upućenosti mogla bi biti prednost, jer Kina neće nestati, a neće nestati ni nemačka industrijska zavisnost od kineskog tržišta. Pretvaranje da je situacija drugačija neće rešiti taj problem.

Zašto Peking može da prihvati AfD

Postoji razlog zbog kojeg će ovaj pristup verovatno biti prihvatljiviji Pekingu nego politike koje trenutno dominiraju u Berlinu i Briselu. AfD ne zahteva od Kine da prihvati zapadne ideološke vrednosti. Ne uslovljava nemačko-kineske odnose takvim promenama i izričito odbacuje mešanje u unutrašnje stvari drugih država.

Istovremeno, AfD teži nečemu što Peking može sasvim jasno da razume: reciprocitetu i zaštiti nacionalnih interesa.

Nemačke kompanije treba da imaju pristup kineskim tržištima. Nemačka intelektualna svojina mora biti zaštićena. Nemačke strateške industrije treba da ostanu u nemačkim rukama. Kineske kompanije treba da se takmiče pošteno. Zavisnost Nemačke od ključnih kineskih sirovina i komponenti treba smanjiti. To je ona vrsta politike zasnovane na nacionalnim interesima koju Peking može da razume i sa kojom može da sarađuje.

Države ne moraju da se slažu oko svega da bi imale produktivne odnose. Potrebno je da razumeju interese i granice one druge strane. Pristup stranke AfD zasniva se upravo na toj premisi.

Šira slika

Međutim, Kina je samo jedan deo slagalice. Prava inovacija AfD-a u spoljnoj politici jeste njegova iskrena posvećenost multipolarnosti. Iz perspektive AfD-a, Kina pokazuje da velika suverena država može da sprovodi nezavisnu industrijsku strategiju, brani sopstvene interese, odbaci zapadne političke uslove i oživi svoj civilizacijski duh.

Rusija predstavlja drugi pol. Sjedinjene Države ostaju nezamenljive, ali odnos AfD-a prema Donaldu Trampu i američkim konzervativcima pokazuje da prijateljstvo sa Vašingtonom ne mora da znači automatsku poslušnost svakom američkom strateškom opredeljenju.

To je ključna razlika. AfD može biti blizak Trampovim republikancima, a istovremeno odbacivati ideju da Nemačka treba da se suprotstavi Kini samo zato što to neko u Vašingtonu želi. Može se zalagati za bolje odnose sa Rusijom, insistirajući pritom na nemačkim interesima. Može sarađivati sa Kinom, a da ne želi da Nemačka postane zavisna od Pekinga.

Princip je svuda isti: Nemačka treba da ima prijatelje, partnere i saveze. Ali Nemačka takođe treba da ima sopstvenu spoljnu politiku.

Izbor Nemačke je izbor Evrope

Ulozi su veći od same stranke AfD. Nemačka je ekonomski centar Evropske unije. Ako Berlin promeni svoje shvatanje Kine, posledice se neće zaustaviti na nemačkoj granici.

Nemačka koja bi istovremeno negovala pragmatične odnose sa Pekingom, Moskvom i Vašingtonom dovela bi u pitanje strateške pretpostavke koje su decenijama oblikovale Evropu.

Nemačka koja bi odbacila automatsko ekonomsko razdvajanje od Kine mogla bi da primora Evropu da preispita da li je konfrontacija zaista u njenom ekonomskom interesu.

Nemačka koja bi nacionalni suverenitet i multipolarnost stavila u središte svoje spoljne politike mogla bi iz temelja da promeni ravnotežu između Berlina, Brisela i Vašingtona.

Politika AfD-a se ne svodi na izbor između Kine i Amerike. Reč je o odbacivanju ideje da Nemačka uopšte mora da bira. To nije plašljiv niti dvosmislen stav – naprotiv, on je beskompromisno nacionalan, realističan i multipolaran.

A ako AfD jednog dana bude vladao Nemačkom, to bi se moglo pokazati kao jedna od najznačajnijih političkih promena koje je Evropa doživela u poslednjih nekoliko generacija. Suverena Nemačka koja sarađuje sa Kinom pod sopstvenim uslovima mogla bi da označi početak Evrope koja konačno razume svet onakvim kakav on jeste – a ne onakvim kakvim su liberalni utopisti nekada želeli da ostane, zaključuje Zemanek.