Hiljade tona ruske vojne opreme sletelo je u Tobruk, regrutovanje ljudi za upravljanje dronovima i nove pustinjske baze: Moskva jača prisustvo u Libiji, a Evropa rizikuje da plati cenu sopstvene slabosti.

Ovako počinje tekst Federika Fubinija, novinara italijanskog lista Korijere dela sera, o militarizaciji Libije koju sprovodi ruski predsednik Vladimir Putin i o pretnji po Italiju i Evropu.

Fubinijev tekst prenosimo ovde, uz napomenu da zbog autorskih prava ne možemo objavimo satelitski snimak iz Tobruka koji mu je ustupila kompanija "Vantor", a koji on pominje na početku članka:

Fotografija, nikada ranije objavljena, snimljena je sredinom prošlog meseca na manje od hiljadu kilometara od Italije i manje od četiri stotine kilometara od Grčke: južne granice Evropske unije i NATO.

Snimili su je sateliti kojima upravlja "Vantor", velika američka grupacija specijalizovana za satelite za posmatranje Zemlje, koja pruža obaveštajne podatke zapadnim vladama i firmama (zahvaljujem "Vantoru" što mi je dozvolio da koristim njihove fotografije).

Ona prikazuje istovar približno tri hiljade tona vojne opreme u Tobruku, u istočnoj Libiji.

Ruska oprema

Koja je ovo vojna oprema, zašto baš sada i zašto je Moskva isporučuje ratnim vođama klana Haftar koji kontrolišu istočnu i južnu Libiju (uključujući naftna polja) zahtevaće pažljivo razmatranje.

Nema tačnih odgovora.

Međutim, postoje dokazi o tome šta se dešava sa druge strane Sicilijanskog moreuza i njegove implikacije na poziciju Italije u ovoj fazi i na Evropu u celini.

Pogledajmo o čemu je reč.

Nudi se posao na Telegramu

Što se tiče dokaza o sve većoj vojnoj ulozi Rusije u našem moru, blizu naše južne granice, skup fotografija koje su snimili sateliti "Vandora" 14. i 15. septembra svakako nije jedinstven primer.

Postoje i drugi.

Ovde ispod, na primer, možete videti objavu na ruskom Telegram kanalu sa 30.950 pratilaca pod nazivom "Rabota v Moskve - Vakansii" ("Poslovi u Moskvi, ponude").

Oglas na ruskom kanalu na Telegramu koji nudi "službu u Libiji" Foto: Printscreen

Ono što se obećava je jednostavno: "do 2,4 miliona rubalja" (oko 26.000 evra) po potpisivanju ugovora, plus mesečna plata "koja počinje od trista hiljada rubalja" (oko 3.200 evra), a namenjena je za "ruske državljane do 45 godina, bez dvojnog državljanstva" za poziciju "operatera različitih vrsta jurišnih dronova, uključujući Gerane".

Gde?

U Afričkom korpusu Ruske Federacije "za službu u Libiji". Obećavaju se i umanjene kamatne stope na stambene hipoteke rezervisane za vojno osoblje, "socijalnu pomoć za osoblje i porodice", kao i "odmor nakon šest meseci službe".

Autentična poruka

Možda se neko pita kakva poruka stoji iza ideje da se naslednik Vagnerovog korpusa pokojnog Jevgenija Prigožina nazove "Afrički korpus", po nacističkom odredu generala Edvina Romela koji se iskrcao u Libiji 1941. godine.

Ostatak je, međutim, barem delimično jasan.

Iz svih provera koje sam mogao da izvršim, oglas na Telegramu deluje autentično, iako bi samo uspešna primena mogla da otkrije da li je stvarna destinacija pilota drona Severna Afrika (a ne Ukrajina).

Takođe treba napomenuti da nema dokaza o prisustvu dronova tipa Geran u Libiji ili da su ih nedavno brodom u Tobruk isporučene količine vojne opreme uključivale.

Međutim, vredi se setiti najnovijih tehnoloških verzija ovih bespilotnih letelica na mlazni pogon, prvobitno izvedenih iz iranskih Šahida: dostižu brzinu od 600 kilometara na sat, što ih čini veoma teškim za presretanje, sa dometom do 2.000 kilometara.

U suštini, veoma su slični jeftinim krstarećim raketama i stoga se mogu koristiti u veoma velikim količinama.

Nema dokaza

Ovde je potrebno dalje pojašnjenje: ne samo da nema dokaza da je Rusija donela ove dronove u Libiju, već čak ni tada nema razloga da se veruje da namerava da ih koristi za ciljanje Italije ili drugih evropskih zemalja odatle.

Rat kao "služba"

Kao što se takođe može videti sa satelitske fotografije, koju je "Vantor" napravio na pristaništu u luci Tobruk 14. septembra, nedavna pošiljka iz Moskve izgleda da uključuje drugačiju vrstu vojne opreme.

Prema rečima libijskog analitičara Džalela Harčauija iz Kraljevskog instituta za ujedinjene službe (RUSI) u Londonu, dva trgovačka broda "Anastasija" i "Jurij Aršenjevski" iskrcala su prvenstveno logističku opremu: pedeset teških vojnih kamiona "Tornado-U“", 30 vozila za uništavanje mina, deset oklopnih transportera, raznu opremu, municiju, kamione-cisterne za gorivo i vodu, poljske kuhinje, medicinske jedinice i mobilne radionice za popravku.

Drugim rečima, kaže Harčaui, Rusi donose u Libiju resurse za izgradnju utvrđenja i delovanje stotinama kilometara daleko od svoje četiri trenutne baze u područjima pod kontrolom Haftara: blizu Bengazija i Sirta na obali, kod Al Džufre u centralnoj Libiji i kod Brak al Šatija na jugozapadu.

Kontrola migracionih ruta

Ali, gde Rusi žele da deluju ili isporučuju materijal svojim saveznicima, poput Sadama Haftara?

Prema Harčauiju, koji je istraživao temu što je moguće temeljnije, to je oblast prema jugu: posebno prema granici sa Nigerom i trostrukoj granici sa Nigerom i Čadom, kako bi "delovali kao sudije" u tom području.

Italijanski osećaj u vezi s ovim je da ne može, a da se ne pomisli da bi preraspoređivanje sa juga na sever Libije na kraju dalo Rusima i njihovim libijskim klijentima veću kontrolu nad migracionim rutama.

Oružje iu vidu zbeglica je nešto što Moskva zna i koristi.

To je činila direktno poslednjih godina, prevozeći, a zatim šaljući kopnom ljude iz Sirije, Jemena, Somalije i Iraka prema finskoj granici; a to je činila i preko Belorusije u pravcu Poljske, a donekle i prema Litvaniji i Letoniji.

Moguće akcije sabotaže

Da li je to ideja koja stoji iza ovih poteza?

To je spekulativna ideja, posebno zato što situacije između kopnene granice na severoistoku i pomorske granice na jugu Evropske unije i dalje ne mogu da se porede.

Znamo samo da što više Moskva širi svoje vojno prisustvo u Libiji, kao što to čini, to bolje može da organizuje napade na Evropu iz Sredozemnog mora.

Praktičnije pitanje je kako i zašto vojska pod komandom Moskve, nakon skoro pet godina razaranja u Ukrajini, još uvek ima resurse za raspoređivanje  trupa tako daleko od Rusije.

A odgovor je, po svoj prilici, da je za to lepo plaćena: usluga teritorijalne i vazdušne kontrole koju Rusi pružaju vladajućem klanu u Bengaziju, usluge koja su u skladu i sa njenim interesima, kako ih Kremlj shvata.

Izgleda da su pre nekoliko godina vođe klana Haftar plaćali Moskvi oko 200 miliona dolara godišnje, kada je rusko vojno prisustvo bilo znatno manje na tom području; stoga je verovatno da klan iz Bengazija sada plaća Kremlju mnogo više, u milijardama dolara prihoda od koncesija za eksploataciju naftnih i gasnih polja.

Ali, na ovaj način, libijski novac podstiče sistematsko uništavanje Ukrajine i sve manje "hibridne" napade na Evropsku uniju.

Slučaj Crnog mora

Zato što je realnost takva da je zastrašivanje Evrope sve otvorenije.

Mapa koju je objavio Blumberg prikazuje geografske lokacije ruskih napada dronovima (vlasti Bukurešta su iznele konkretne optužbe) na trgovačke brodove koji su prolazili zapadnim delom Crnog mora tokom ovog meseca.

Jedan od njih se možda dogodio u rumunskim teritorijalnim vodama, drugi u bugarskim vodama, gotovo svi sigurno unutar njihovih ekskluzivnih ekonomskih zona, a svi brodovi su potopljeni ili onesposobljeni.

Jedan od njih je isplovio iz ukrajinske luke na Dunavu i prevozio je 8.000 tona žita u Ravenu, ali većina nije poticala iz Ukrajine ili nije bila namenjena Ukrajini.

Poginulo je 12 ili 13 mornara, 21 ime je već danima na listi nestalih.

Spirala zastrašivanja

U svemu ovome nema ničeg "hibridnog"; ovo je spirala zastrašivanja koja se namerno približava ili prelazi prag napada na zemlje NATO, koliko god se sam NATO i Evropa pretvarali da to ne shvataju.

Ministri odbrane Rumunije, Bugarske i Turske sastaće se u sredu da razgovaraju o tome.

Biće bez svojih ostalih kolega, a koliko nam je trenutno poznato i bez generalnog sekretara NATO Marka Rutea.

Očigledno je da su svi zbunjeni.

Ne znaju kako da odgovore, a da ne podstaknu eskalaciju, pa više vole da o tome pričaju što je manje moguće; nije bitno što se masakr već dogodio i što je saobraćaj u zapadnom delu Crnog mora sada poluparalizovan, do te mere da je Italiji postalo izuzetno teško da uvozi zalihe hrane sa žitnih polja Mađarske ili Moldavije.