Šteta je, mada ne i naročito iznenađujuće, što zapadni lideri nisu razmišljali o ovoj istorijskoj lekciji pre nego što su članstvo u NATO-u proširili na Poljsku i Litvaniju, čime se ruska eksklava Kalinjingrad — Kenigsberg u nekadašnjoj nemačkoj Istočnoj Pruskoj — našla izolovana iza linija NATO-a.

Danas zapadni bezbednosni analitičari često opisuju „Suvlaki koridor“ na severoistoku Poljske, smešten između Kalinjingrada i ruskog saveznika Belorusije, kao najopasniju tačku u sve zaoštrenijem sukobu Rusije i NATO-a. Međutim, pritom pažljivo izostavljaju činjenicu da je upravo NATO, a ne Rusija, stvorio takvu situaciju.

Izrazita strateška ranjivost Kalinjingrada jedan je od ključnih razloga zbog kojih su sve veći strahovi da bi Rusija mogla da „testira NATO“ zauzimanjem estonskog grada Narve, na granici sa Rusijom, toliko apsurdni. Jedna od neizbežnih posledica ruske invazije na teritoriju NATO-a bila bi blokada Kalinjingrada sa kopna i mora koju bi sproveo NATO.

Kako mi je rekao jedan ruski stručnjak za bezbednost: „Da li iko na Zapadu ozbiljno veruje da bi Putin ili bilo koji drugi ruski lider rizikovao da izgubi Kalinjingrad zarad osvajanja Narve, ili da bi morao da pokrene nuklearni rat kako bi ga spasao?“

Ili, kako je bivši letonski ministar odbrane Artis Pabriks nediplomatski, ali precizno rekao:

„Uvek smo pretpostavljali da bi, ukoliko takav rat izbije, Rusija presekla Suvlaki koridor. Ali nekako ne razmatramo mogućnost da bi, ako Rusija napadne, [Kalinjingrad] bio prvi koji bi pregazile [snage NATO-a]. A onda više ne bi ni bilo Suvlaki koridora.“

Kalinjingrad je sedište ruske Baltičke flote i baza za ruske nuklearne rakete srednjeg dometa. To je takođe međunarodno priznata ruska teritorija. Posmatrano iz američke perspektive, bilo bi to kao kada bi se Perl Harbor našao izolovan usred teritorije pod kontrolom Kine.

Postepeno širenje NATO-a od 1989. godine na Istočnu Nemačku, Poljsku, baltičke države, Švedsku i Finsku takođe je pretvorilo Baltičko more u svojevrsno „jezero NATO-a“, dok je kontrola Moskve, koja je tokom Hladnog rata obuhvatala čitavu istočnu i južnu obalu, svedena na Kalinjingrad i Sankt Peterburg.

Predsednik Vladimir Putin i ruska vlada nedavno su saopštili da će, ukoliko NATO blokira Kalinjingrad, Rusija, ako bude potrebno, odgovoriti nuklearnim oružjem; isto mi je rekao svaki pripadnik ruskog establišmenta sa kojim sam razgovarao. Generalni sekretar NATO-a Mark Rute, pokazujući podrugljivu, razmetljivu neozbiljnost koja je postala njegov zaštitni znak, odgovorio je da to „ne shvata ozbiljno“.

Ali ova pretnja jeste ozbiljna. Moskva bi blokadu NATO-a smatrala direktnim činom rata. Podjednako je važno to što Rusija, budući da je najveći deo njene vojske vezan za rat u Ukrajini, nema dovoljno konvencionalnih vojnih snaga da bude sigurna da može da zadrži Kalinjingrad u slučaju kopnenog napada, niti da iz Belorusije krene u ofanzivu, porazi poljsku vojsku i probije opsadu.

Pre invazije na Ukrajinu, ruski 11. armijski korpus, stacioniran u Kalinjingradu, imao je nominalno između 12.000 i 18.000 vojnika, uz podršku brigade mornaričke pešadije. Međutim, navodi se da je znatan deo tih snaga raspoređen u Ukrajinu i tamo pretrpeo gubitke. Poljska vojska ima 100.000 aktivnih vojnika i još 40.000 rezervista, a ubrzano povećava svoju vatrenu moć.

Kako pita američki Centar za pomorske analize: „Kalinjingrad: neosvojiva tvrđava ili ruski Alamo?“

Među pripadnicima ruskog establišmenta sa kojima sam razgovarao zato postoji saglasnost da bi, u slučaju blokade NATO-a, Rusija morala odmah da postavi nuklearni ultimatum i da, ukoliko NATO ne odustane, u roku od nekoliko dana svoju pretnju sprovede u delo.

Možda deluje nezamislivo da bi zemlje NATO-a mogle da budu toliko nepromišljene da prihvate zastrašujuće rizike koje bi podrazumevalo uvođenje blokade Kalinjingrada. Ali one su, zapravo, već dva puta nagovestile poteze u tom pravcu.

U junu 2022. godine Litvanija je objavila da će, kršeći prethodni sporazum sa Rusijom, zabraniti tranzit ka Kalinjingradu robe obuhvaćene sankcijama Evropske unije, uključujući naftu, ugalj, metale, građevinski materijal i naprednu tehnologiju — što je, prema vlastima Kalinjingradske oblasti, činilo oko polovine uvoznih potreba eksklave.

Nakon oštrih ruskih pretnji odmazdom, EU je odustala i saopštila da se sankcije neće primenjivati na železnički tranzit.

U junu 2025. godine Švedska je objavila da će kontrolisati brodove koji pripadaju takozvanoj ruskoj „floti u senci“, ne samo u švedskim teritorijalnim vodama već i u njenoj isključivoj ekonomskoj zoni. Zajedno sa isključivim ekonomskim zonama tri baltičke države, to obuhvata čitav centralni deo Baltičkog mora, što znači da je švedska najava otvorila mogućnost blokade Sankt Peterburga i pomorske izolacije Kalinjingrada.

Švedska i baltičke države potom su tiho odustale nakon ruskih pretnji vojnom intervencijom radi zaštite tih brodova i slanja ruskog borbenog aviona kako bi odvratio estonski patrolni brod od ukrcavanja na tanker.

Zato nije naročito iznenađujuće što je Moskva izuzetno osetljiva na mogućnost da bi ova strategija mogla ponovo da bude primenjena.

Poljski ministar spoljnih poslova Radek Sikorski izjavio je tek prošlog meseca:

„Ne bi trebalo da razmišljamo o našem sukobu sa Rusijom kao o nečemu što je ograničeno samo na Ukrajinu.

„Bio sam u Letoniji pre samo tri dana, u jednoj poljskoj bazi. Tamo imamo tenkovsku četu i... sa druge strane nema vojnika. Veoma pažljivo pratimo, kao što možete da pretpostavite, Kalinjingradsku eksklavu. Tamo gotovo da nema vojnika“, rekao je Sikorski.

„Predlažem da na našoj strani izvodimo vežbe toliko agresivno da... [Putin] ne bude siguran šta ćemo uraditi i da zbog toga mora da povlači snage iz Ukrajine.“

Ironija ove izjave leži u tome što su, upravo u vreme kada je Sikorski govorio da je Rusija toliko slaba u baltičkom regionu da NATO može nekažnjeno da joj preti, drugi poljski zvaničnici upozoravali na verovatnoću predstojećeg ruskog napada na NATO, kojim bi Moskva navodno želela da „testira“ Alijansu.

S obzirom na krajnju nepromišljenost i neodgovornost takvih izjava i poteza, utoliko je bolje što je Rusija potpuno jasno stavila do znanja kakve bi bile posledice ukoliko bi zemlje NATO-a pokušale da te pretnje sprovedu u delo.

Zapadni analitičari često odbacuju takve ruske strahove kao „paranoju“ ili kao proizvod namerne manipulacije ruske vlade. Međutim, makar trenutak razmišljanja o sopstvenim stavovima trebalo bi da ih navede da shvate koliko je takva optužba neutemeljena i licemerna.

Američki bezbednosni establišment koji zapada u histeriju kada kineski balon preleti iznad Amerike teško da može bilo koga drugog da optužuje za paranoju. Isto važi i za evropske bezbednosne zvaničnike koje nekoliko manjih slučajeva podmetanja požara toliko uznemiri da počinju da proglašavaju kako smo „već u ratu sa Rusijom“.

Ako Zapad blokira Kalinjingrad, možda će saznati kako izgleda pravi rat sa Rusijom.

Na starim alegorijskim prikazima Razboritosti, ona je često predstavljena sa ogledalom u ruci. Ono simbolizuje njenu sposobnost samosvesti i samopreispitivanja, koje je potom vode ka skromnosti i boljem razumevanju drugih.

Zbog svih nas bilo bi bolje kada bi evropske vlade manje vremena provodile vičući Rusiji u lice, a više posmatrajući sopstveni odraz.