Gotovo čitava Evropa pogođena je dramatičnim demonstracijama koje nemaju presedana u istoriji, ako izuzmemo pojedine revolucionarne periode. Iracionalne su, isto tako, i reakcije evropskih lidera, poput francuskog predsednika Emanuela Makrona.

Skloni smo da ove događaje posmatramo kao izolovane zato što se odvijaju u različitim geografskim regionima, piše čuveni francuski publicista Tijeri Mejsan za sajt "Volernet", pa ipak, pažljivijim posmatranjem uviđamo da to nije tačno, jer se građani svuda suočavaju sa približno istim problemima.

Na prvom mestu, nastavlja Mejsan, svedoci smo protesta zbog rasta troškova života. Iako se konkretni razlozi i posledice razlikuju od zemlje do zemlje, suštinske činjenice ostaju svuda su iste.

Sistemska kriza Zapada

Jasno je da da je Zapad sprovodio identične politike, koje vode ka istim katastrofama, kaže Mejsan, i dodaje: "Lakše je pružiti koherentan opis država koje 'ne prolaze' kroz društvene nemire, nego opisati one koje kroz njih prolaze."

Stabilne države pružaju stanovništvu osećaj izvesnosti u pogledu budućnosti. To je slučaj sa kineskim civilizacijskim blokom i ruskim blokom – dvema grupacijama koje nastavljaju da jačaju i rastu, dok naša sopstvena, zapadna civilizacija počinje da stagnira, tvrdi Mesjan, a to izaziva paniku među stanovništvom. Do ove promene dolazi nakon relativno dugog perioda sigurnosti i prosperiteta.

Savremeni zapadnoevropski političari sada ne kriju da su zabrinuti, piše ruski istoričar Venjamin Popov za sajt "Nju istern autluk": njihov kurs je dospeo u ćorsokak. Ipak, uprkos iracionalnosti njihovih postupaka i masovnom otporu koji izazivaju, evropski politički lideri odbijaju da promene kurs.

Do sada su, kaže Popov, sve svoje pogrešne procene objašnjavali postupcima ruskog predsednika Putina, ali sada se odupiru i postupcima američkog predsednika Trampa i čak počinju da se sukobljavaju sa Kinom, sa kojom je trgovinski deficit dostigao ogromne razmere.

A to, piše ruski istoričar, čitav Zapad odvodi u eru skandala i sistemsku krizu.

Raditi za sebe, ne za druge

Ti događaji uopšte nisu izolovani, smatra francuski publicista: "Uopšte uzev, ljudi prvo opažaju unutrašnju politiku, a zatim spoljnu i nisu uvek svesni veza koje ih povezuju."

Opšte je poznato da su sukobi u Ukrajini i u Persijskom zalivu doveli do rasta cena ugljovodonika i njihovih derivata, poput plastike i farmaceutskih proizvoda. Ali, piše Mejsan, teško je shvatiti da je cena nekog prehrambenog proizvoda, upakovanog u plastiku, povezana sa podrškom ukrajinskim neonacistima, kao i sa time što naše banke postupaju u skladu sa direktivama Ministarstva finansija SAD.

Neke države su, bar na neko vreme, uspele da ublaže rezultate "jednostranih prinudnih mera" Evropske unije protiv Rusije – koje ratna propaganda obmanjujuće naziva "sankcijama" – ali na kraju su ih sve sustigle posledice njihovih pogrešnih poteza.

Ukoliko postavimo sebi jedino ispravno pitanje, uočava ovaj novinar – zašto svi gubimo, umesto da pogrešno postavljamo pitanje ko najviše gubi – shvatićemo da je naš osnovni problem to što ne radimo za sebe. To je bila suština pokreta MAGA u SAD, uspona pokreta za nezavisnost u Kvebeku, kao i pojave ličnosti poput Karola Navrockog u Poljskoj.

Francuska – najteži bolesnik u Evropi

Francuska se, na primer, često ističe kao najteži "bolesnik Evrope", što potvrđuju i mnogi statistički podaci.

Pod vlašću Makrona, Francuska se suočila sa ekonomskom stagnacijom i visokom zaduženošću od 120 odsto BDP-a. Državni dug Francuske dosegao je kritičan nivo: zaključno sa septembrom 2026. godine, on je iznosio 3.595,5 milijardi evra.

Takođe, za vreme Makrona, Francuska je doživela ubrzanu deindustrijalizaciju. Industrijski sektor sada čini svega devet odsto BDP-a, što je najniži nivo u Evropskoj uniji. Kupovna moć Francuza drastično opada – polovina njih navodi da im prihodi pokrivaju tek osnovne potrebe, a samo 70 odsto radno sposobnih građana je zaposleno.

Francuska politika je, pritom, i dalje usmerena je na pružanje svesrdne podrške kijevskom režimu i na produžavanje sukoba u Ukrajini.

Francuska, kaže Mejsan, "ne radi za sebe": "U Francuskoj 'ne raditi za sebe' znači gledati kako ogroman deo naših prihoda nestaje kroz mnoštvo nejasnih socijalnih dažbina." U teoriji, dodaje on, ta sredstva se preraspodeljuju putem javnih službi i socijalnih davanja, ali u praksi je jasno da ova računica jednostavno ne pije vodu.