Premijer

i njegova vlada ćute. Kao da se ništa nije dogodilo. Kao da poniženje i pretnje smrću upućene Srbima nisu vredne pomena. To nije samo politička slabost – to je sramno saučesništvo u ponižavanju sopstvenih građana, piše .

Kada 33 odsto stanovništva ove zemlje čine Srbi, onda je ćutanje države na ovakve poruke direktna poruka tim ljudima: da su građani drugog reda, da njihovo dostojanstvo i bezbednost nisu vredni zaštite, i da vlast ima preča posla – da se dodvorava Zagrebu i traži aplauz sa strane.

Koliko god pokušavali da prikriju ovu sramotu iza parole „dobrosusedskih odnosa“, istina je jasna: ti odnosi se grade na međusobnom poštovanju, a ne na ćutanju pred pozivima na linč. Nije ovo prvi put da Hrvatska pokazuje otvoreno neprijateljstvo prema

, i u sopstvenim granicama i van njih. A Crna Gora, umesto da digne glas, iznova bira da klima glavom i ćuti – valjda u nadi da će time kupiti političke poene na Zapadu.

Ali cena te šutnje plaća se ovde, u Podgorici, Nikšiću, Beranama, Herceg Novom – u svakom mestu gde Srbi žive i gde su, bar formalno, građani ove države. Njima vlast poručuje da nemaju zaštitu, da se moraju pomiriti s tim da su meta uvreda, pretnji i poniženja.

Takva politika je izdaja. I nije prvi put da je Crna Gora spremna da se odrekne sopstvenog naroda zarad jeftine političke koristi. Setimo se rezolucija pisanih po diktatu, setimo se izjava koje se utrkuju da prikažu „lojalnost“ prema drugima, dok se istovremeno gazi po sopstvenim građanima.

Tišina je saučesništvo. A saučesništvo u ovakvom poniženju nije samo politički greh – to je moralni sunovrat jedne države. Ako Crna Gora nije spremna da digne glas kada neko viče „

“, onda neka makar prestane da se hvali da je država svih svojih građana. Jer očigledno – nije.

Ovo je sramota na obraz današnje Crne Gore. I što se više ćuti, ta sramota postaje sve dublja i teža.

Bonus video: