Arbenzova vlada pokrenula je agrarnu reformu kojom je neobrađeno zemljište velikih posednika trebalo da bude eksproprisano uz novčanu nadoknadu i podeljeno seljacima. Ova politika direktno je ugrozila interese američke korporacije United Fruit Company, najvećeg zemljoposednika u Gvatemali, čiji su bliski odnosi sa američkom administracijom snažno uticali na odluku da se Arbenz prikaže kao "komunistička pretnja" u zapadnoj hemisferi.

Iako Arbenz nije bio komunista, već reformistički nacionalista, CIA je u internim dokumentima njegovu vladu opisivala kao "strateški rizik" koji bi mogao inspirisati slične pokrete u regionu. Nakon neuspeha diplomatskog i ekonomskog pritiska, Vašington je odobrio tajnu operaciju kojom je mala grupa gvatemalskih izgnanika, predvođena Karlosom Kastiljom Armasom, obučena, finansirana i logistički podržana da izvrši invaziju iz Hondurasa.

Vojna komponenta operacije bila je u stvarnosti ograničena i relativno slaba, ali je kombinovana sa snažnim političkim i psihološkim pritiskom. Gvatemalska vojska, suočena sa spoljnim pritiscima i uverenjem da SAD neće tolerisati Arbenzov ostanak na vlasti, odbila je da mu pruži punu podršku. Suočen sa izolacijom i strahom od šire američke intervencije, Arbenz je podneo ostavku 27. juna 1954. godine.

Decenijama je uloga CIA-e bila zvanično poricana ili umanjivana. Tek krajem 1990-ih i početkom 2000-ih, kroz deklasifikaciju dokumenata, CIA je priznala svoju centralnu ulogu u planiranju, finansiranju i sprovođenju puča.

Psihološke metode i "rat nerava"

Jedan od ključnih elemenata operacije PBSUCCESS bila je psihološka i propagandna kampanja, koja je imala veći značaj od same vojne sile. CIA je sistematski radila na stvaranju utiska da je Arbenzova vlada već osuđena na propast.

Agencija je organizovala tajnu radio-stanicu koja je emitovala lažne vesti o masovnim pobunama, velikim pobedama pobunjenika i navodnim dezerterstvima u vojsci. Ove poruke su bile osmišljene da zbune stanovništvo, demorališu vojsku i pojačaju osećaj neizbežnog poraza vlade. Paralelno s tim, CIA je širila glasine, distribuirala propagandni materijal i vršila pritisak na političke i ekonomske elite da se distanciraju od Arbenza.

Deklasifikovani dokumenti pokazuju da je CIA koristila i direktne psihološke pretnje, uključujući poruke koje su sugerisale da će SAD vojno intervenisati ako Arbenz ostane na vlasti. Cilj nije bio pobediti u otvorenom ratu, već slomiti volju za otporom i izazvati politički kolaps iznutra.

Deklasifikovani materijali otkrivaju da je CIA psihološke metode sprovodila planski i detaljno razrađeno. Jedan od najupečatljivijih primera bila je operacija lažnog vazdušnog bombardovanja, u kojoj su avioni pod kontrolom CIA-e bacali male eksplozivne naprave i letke iznad Gvatemale kako bi stvorili utisak da pobunjenici poseduju značajnu vazdušnu nadmoć. Istovremeno, CIA je organizovala slanje anonimnih pisama i poruka oficirima gvatemalske vojske, u kojima se tvrdilo da su njihovi nadređeni već prešli na stranu pobunjenika, čime je podsticano nepoverenje i paraliza komandnog lanca. Posebnu ulogu imala je propaganda usmerena na urbanu srednju klasu i poslovne krugove, kojima je sugerisano da će ekonomska izolacija i američke sankcije biti pojačane ukoliko Arbenz ostane na vlasti. Cilj ovih metoda nije bio da informišu, već da proizvedu osećaj haosa, izolacije i neizbežnosti poraza, čime je psihološki slom državnog aparata postignut pre nego što je došlo do ozbiljnog vojnog sukoba.

Ovaj "rat nerava" pokazao se izuzetno efikasnim. Iako su pobunjeničke snage bile malobrojne, kombinacija dezinformacija, straha i međunarodnog pritiska dovela je do toga da gvatemalska država kapitulira bez velikih borbi.

Prva smena režima

Slučaj Gvatemale iz 1954. godine predstavlja prelomni trenutak u istoriji američkih spoljnopolitičkih intervencija. On pokazuje kako je CIA koristila kombinaciju tajnih operacija, ekonomskih interesa i psihološkog ratovanja da sruši demokratski izabranu vlast. Posledice tog puča bile su dugotrajne: decenije političke nestabilnosti, autoritarnih režima i nasilja koje su obeležile modernu istoriju Gvatemale.